Jedna od najvećih bruka u istoriji naše košarke

Kada bi se osvrnuli na ostale kvalifikacije, mogli bismo da vidimo da ni tamo nismo, bog zna, kako briljirali. Od dolaska Igora Kokoškova na kormilo Srbije, svuda se provlačimo ili ostajemo zaglavljeni

Ako je šta bilo u glavama Srba sigurno, onda je to učešće košarkaške reprezentacije na Olimpijskim igrama. E, sad, zamislite da vam neko odlučno kaže "ne" i ostavi vas bez toga. Da, šok je. A, i bruka je. Jedna od najvećih u istoriji naše lopte, našeg dresa i našeg obruča.

Hajdemo sada realno - srpska selekcija nije dobro odigrala čitav kvalifikacioni turnir. Sve te pobede sa dvocifrenom razlikom imaju šinjel muke i teško prelomljenih mečeva sa protivnicima koji su na papiru mačiji kašalj za naše ime.

Dominikana, pa Filipini, pa Portoriko, pa ovi su nezgodni, pa ovi su brzi, pa ovi gađaju dobro trojke, pa čemu da se nadamo kada smo se bojali onoga što ne bi trebalo da računamo više od treninga?

Otkazi i povrede nas, kanda, nije toliko plašilo, samo što smo kod otkaza bili razočarani, a kod povreda blaže zabrinuti. Svakako, ne dovoljno razočarani i zabrinuti da pomislimo o izostanku sa Olimpijskih igara.

Italijani su nam zalepeli takvu šamarčinu da nam je u isto vreme i tužno i smešno. Više se smejemo cinično, ali ovoga puta je kritika krajnje opravdana. Ne, nije onaj srpski običaj "kada gubiš, najgori si", jer ovo jeste naše dno. Šta može biti gore od gledanja Olimpijskih igara bez "orlova"?

Kada bi se osvrnuli na ostale kvalifikacije, mogli bismo da vidimo da ni tamo nismo, bog zna, kako briljirali. Od dolaska Igora Kokoškova na kormilo Srbije, svuda se provlačimo ili ostajemo zaglavljeni. A, u svakoj utakmici imamo opravdanje nekog izostanka ili neke povrede.

Pošteno bi bilo da selektor snosi posledice za ovaj pad "orlova". Mučenje protiv nacija bez košarkaške tradicije je jedno, ali razbijeni bataljon na domaćoj šahovskoj tabli je sasvim nešto drugo.

Italijani da su bacili frižider, on bi nekako prošao kroz obruč. Da, jeste. Ali, toliko otvorenih šuteva i nemogućnost čitanja protivničke igre je zabrinjavajuće. Ustvari, nema šta to više da nas zabrinjava, presuda je stigla, mač je pao, a naša glava sada zbog toga gleda iz korita i pita se - gde i kako dalje?

Smeni generacija nije još uvek mesto, o Jokiću kao da nikada nije vreme ni mesto da se priča, a neko će morati da preuzme odgovornost. Da li će to biti Kokoškov ili neko drugi sa viših instanci, to već neka se dogovore. Košarkaši neka sedu za sto sa svima njima, a za tom ravnom podlogom neka svako kaže svakome šta misli o učinjenom.

Ima se dosta za priču. Ova bruka jeste na talonu. Bolje bi bilo odgovornima da odigraju tablić i saberu i oduzmu gde su greške, jer ako krenemo da igramo poker, bruka će postati svakodnevnica.

(Telegraf.rs)