Da li će Crvena zvezda još napredovati?

Atinski penali će dugo proganjati Crvenu zvezdu i njene navijače. Eliminacija od Olimpijakosa je možda i najbolniji udarac u trenerskoj eri Vladana Milojevića otkako se Zvezda vratila na evropsku mapu. Iako on suštinski nije težak udarac za sadašnjost i budućnost kluba kao što su to ranije bili famozne eliminacije od Dinama, Rendžersa, Strazbura, Bordoa…

Možda i najbolniji utisak je što je na neki način, stavljena tačka na jednu eru u istoriji Crvene zvezde. Od Milojevićevog dolaska su igrane dve Lige šampiona, jedna Liga Evrope, odigrane su 44 utakmice u UEFA takmičenjima. Jednak broj evropskih utakmica je Zvezda odigrala za prethodnih 10 godina do Milojevićevog dolaska: Od Levadije do Sasuola. Čovek je postao trener sa najviše evropskih utakmica u istoriji Zvezde i četvrti je na večnoj listi po ukupnom broju mečeva u svim takmičenjima. Milojević je legenda i simbol jednog vremena u Zvezdi.

Ali, kako trenutno izgleda situacija, veće su šanse da je ovo bila Milojevićeva poslednja evropska utakmica na klupi Crvene zvezde (ugovor ističe na kraju szeone), nego da će se ta epoha nastaviti. I sam trener Crvene zvezde u poslednje vreme indirektno poručuje da je dostignut neki plafon, da je teško održati uzlaznu liniju koja traje skoro tri godine i čak je sinoć prvi put eksplicitno pomenuo da nije problem da ode iz kluba ako je on odgovoran za ispadanje od Olimpijakosa. Ne treba mu se čuditi. U ovoj ludoj kući od srpskog fudbala je bilo gde teško izdržati tri godine. A kamoli u najvećem klubu na ovim prostorima koji prosto jede ljude.

Sa onom Ligom Evrope i prolećem protiv CSKA, Zvezda je dobila opet evropski život za kojim se godinama vapilo na Marakani. Sa prošlosezonskim ulaskom u Ligu šampiona je ostvarila dvodecenijski san o igranju u najkvalitetnijem takmičenju. Sa pobedom protiv Liverpula je dobila jedan od najvećih momenata i skalpova u klupskoj istoriji. Lepe stvari su smenjivale jedna drugu. Naravno, bilo je i teških poraza, ali oni nikoga nisu iznenadili.

Posle dve sezone u kojima je nerealnom i gotovo nadrealnom brzinom stalno pravljen korak napred, čini se da Zvezda prvi put nije dobila ništa novo. Stagnirala je, a rezultatski i nazadovala u odnosu na prošlu sezonu.

Sa ovom sezonom u Ligi šampiona je dobila 25 i kusur miliona evra i ne baš mnogo sportskog kapitala. ostaće za pamćenje penali u Kopenhagenu, dobar plej-of protiv Jang Bojsa i pobeda nad Olimpijakosem.  U svakom od tih mečeva je Zvezda visila, ali je uspevala da izađe kao pobednik.

Na nešto slično je zaličilo i sinoć… Da je Zvezda prošla Olimpijakos, Milojević bi opet iza sebe imao rezultat i argument da je napravljen korak napred. Minuti su ga delili od toga, ali ovoga puta je sreća bila saveznik protivnika. Da li bi to bilo zasluženo? Koga briga… Svedoci smo poslednjih godina da u Ligi šampiona ne ide po zaslugama. Bolji ne pobeđuje uvek. Nije baš da je Totenhem prošle sezone zaslužio status vicešampiona Evrope. Ipak, rezultat je jedino merilo u Evropi. Samo giganti poput Reala, Barselone, Bajerna ili Juventusa imaju pravo da biraju načine na koji se stiže do rezultata.

U Crvenoj zvezdi to nije moguće. Makar u ovoj konkurenciji. Uostalom, Zvezda je u 180 minuta fudbala protiv Olimpijakosa bila slabiji tim. Ali na kraju je Olimpijakos taj kojem je bila potrebna sva sreća i da ga bela tačka pomiluje.

Zašto se Zvezda branila?

Zato što joj je igrao remi i zato što nije baš logično da slabiji tim napadne jači u gostima. Zato što joj je spartanska defanziva donela uspeh i protiv Krasnodara, Arsenala, u Salcburgu, Kopenhagenu, protiv Jang Bojsa. Nažalost, protiv Olimpijakosa nije.

Da li je moglo bolje?

Naravno da jeste. Zvezda je obarala i skuplje i jače timove od Olimpijakosa. Uostalom, i taj isti Olimpijakos je sažvakala na Marakani. Doduše, uz igrača više i malo sreće. Ali zasluženo. Onaj Podense koji je sinoć pravio razliku košta nekih 8-9 miliona evra, a Garsija ili Van la Para nekoliko puta manje. I to opet nije moralo ništa da znači. Mogla je Zvezda za tih 3.000.000 potrošenih na kupovine Van la Pare i Garsije da letos nađe bolje igrače koji bi sinoć pravili razliku. Mogla je, ali nije. Promašila je.

Ispromašivali su se Terzić i Mrkela, a promašio je i Milojević.
“Žander je igrač koga smo kolega Kosanović i ja zapazili na pripremama prošle godine. Gledao sam u Limasolu utakmicu Apolona i Omonije. Nismo mogli da verujemo kakav je igrač. Deficitarni smo na toj poziciji, posebno nam nedostaje igrač njegovih ofanzivnih karakteristika. Tada se ipak nismo mnogo interesovali, ali kada nam je ponuđen pogledali smo sve o njemu i bili smo zadovoljni. Pre dve godine dovodili smo mahom povratnike u Zvezdu, fokusirali smo se na igrače koji su manje igrali u svojim timovima i koje smo ih vratili u život, pa nismo morali da izdvojimo previše novca”, govorio je Vladan Milojević posle dolaska 30-godišnjeg Brazilca u Zvezdu.

Nesrećni Brazilac koji će crnim slovima ostati upisan u istoriju Zvezde sada visi kao simbol loše odrađenog prelaznog roka. Ironija je da jedna od retkih ostvarenih želja trenera postane takav tragičar. Ali, da Zvezda onako lako nije pustila Aleksu Terzića u Fjorentinu (valjda i ti Italijani znaju nešto i umeju da procene talenat) ne bi ni morala da juri Žandera. Ovako je sve od starta naopako nasađeno, a sa limitom stranaca u domaćem prvenstvu i neuspesima u prodajama Pavkova i Bena je trener dobio preglomaznu ekipu koju nikada neće moći da uigra.

Kako je tim od starta sezone u Ligi šampiona bio takav kakav je sa mnogo nepoznatih, tako je nestao i DNK Milojevićeve Zvezde iz prethodnih sezona. Osim Borjana i Degeneka, nije bilo lidera. Marin je sinoć pokazao da je dobar igrač, ali nije lider. Falilo je još igrača sa samopouzdanjem, nije bilo onih nosilaca igre koji čine kičmu tima i koji savršeno dobro znaju svoje uloge na terenu i svlačionici.

Možda i najbolji igrač Crvene zvezde za onu sinoćnju utakmicu nije ni bio u Pireju. El Fardu Ben je greškom uprave redak slučaj jednog od lidera na terenu koji ne igra kada je najpotrebnije. Mnogo, baš mnogo lošh poteza je povučeno letos. Na naplatu su stigli jesenas i konačno sinoć i Pireju. A ta naplata još nije završena.

Crvena zvezda jeste prihodovala od Lige šampiona preko 25.000.000 evra. Ali je dobar deo te zarade već potrošen. Obeštećenja za Degeneka, Van la Paru, Garsiju, Tomanea, Petrovića, Pankova, Žandera, Vasiljevića i Maronga su iznosila skoro 7.000.000 evra. Ugovori i premije u Crvenoj zvezdi nikada nisu bili veći. Kapiten Marin kao najplaćeniji zarađuje oko 1.000.000 evra godišnje, trener Milojević 600.000, Kanjas, Van la Para i Garsija po pola miliona, Borjan, Tomane i Ivanić između 400.000 i 500.000. I to je sve bez premija koje su za ulazak u Ligu šampiona iznosile skoro 6.000.000 evra, a u nekim slučajevima su iznosile po 500.000 evra po čoveku. Dakle, veći deo prihoda od igranja Lige šampiona je otišao na zarade igrača i stručnog štaba.
“Da bi Crvena zvezda pravila rezultate u skladu sa očekivanjima nas iz menadžmenta, javnosti, medija i navijača, podigla je godišnji budžet na 25.000.000 evra. Kada sam došao, bio je 12.000.000 do 14.000.000, toliko su bili rashodi, a druga stvar je što nisi imao da pokriješ. Sa tim budžetom nema šta da se traži, ko kaže drugačije, ne poznaje fudbalski biznis“, rekao je Zvezdan Terzić 8. maja u razgovoru za Sportski žurnal.

I nije poenta što se igrači plaćaju više nego ranije, ako će kasnije i vredeti više. Kao Radonjić, Boaći, Degenek koji su na Marakani procvetali i doneli sportski i finansijski kapital. Danas na Marakani pada vrednost igračima. U današnjem fudbalu vrediš onoliko koliko neko hoće da plati i koliko je potpisano. Zvezda je često ranije bila profiter tog tržišnog pravila, ali sada ispada da je ona ta na kojoj neko drugi profitira.

Zvezdin problem je što ovu Ligu šampiona nije iskoristila da napravi bilo kakav kapital u igračima, pa da i sledeće godine proširi i poveća budžet. Zvezda u ovom trenutku nema koga da proda. Eventualno Njegoša Petrovića ili Matea Garsiju u nekoj daljoj budućnosti ako se Argentinac popravi. Većina sledećih transfera će biti puko “skidanje sa plate”. Nije Zvezda ni ranijih godina osim Radonjića imala neke bitne transfere na zapad Evrope, ali je uspevala da prihoduje značajan novac od transfera u neke manje atraktivne destinacije. I prodavala je svoju decu koja su bila na ceni.

Posle ove sezone, ne vidi se koga od dece Zvezda može da proda za neki ozbiljan novac na zimu ili na leto. A ne vidi se ni ko od njih može da odmah uđe u prvi tim i ostavi neki ozbiljniji trag. Evropa je završena, Zvezdi ostaje glomazan tim od 30 igrača za još 18 utakmica u prvenstvu u drugom delu sezone i najviše tri utakmice u Kupu Srbije. I pritisak da će sada njeni igrači morati da prave razliku na domaćim livadama protiv desetak puta jeftinijih rivala.

Titula u ovakvoj konkurenciji ne bi trebalo da je sporna, ostaju Kup i derbiji sa Partizanom kao izazov, ali najveći izazov će biti kako skockati ekipu do sledećeg leta i nekih novih kvalifikacija. Tada možda neće biti tu ni Milojevića i mnogo više neizvesnosti bi moglo da se nadvije nad evropsku budućnost Zvezde pa da se od snova o evropskom proleću probude u košmaru bez evropske jeseni.

Zvezda je za prethodne tri godine uspela da se vrati na evropsku mapu na kojoj skoro nije postojala. Današnji izgled splitskog Hajduka joj je možda najbolje upozorenje i podsećanje na kakvu karikaturu od kluba je mogla da liči da nije pogodila sa jednim od najboljih trenera u klupskoj istoriji. A išla je tim stopama. Umesto tog nazadovanja, napredovala je i došla do situacije da duva za vrat Olimpijakosu i Dinamu kao najjačim klubovima Balkana. Sinoć je mogla da ih nadmaši. To bi mogla da bude neka vrsta cilja za budućnost, ali bar trenutno ne deluje da Crvena zvezda napreduje ka tom cilju.

Mozzartsport