Šta bi bilo da ga je dao?

Ime Milana Pavkova je 7. novembra prošle godine bilo na usnama svakog navijača Crvene zvezde. Tačno godinu dana kasnije, njegovo ime je opet najčešće pominjano među zvezdašima. Nažalost, iz drugog razloga. Potpuno suprotnog.

Opevani heroj čuvene pobede nad Liverpulom je godinu dana kasnije navukao kožu tragičara.
“Eh, da ga je dao Pavkov…”, uglavnom je bio početak većine razgovora među Zvezdinim navijačima ovog jutra.

I stvarno, šta da ga je dao Pavkov? Zvezda bi pobedila Totenhem? Vrlo moguće… Ovaj Totenhem je sigurno slabija ekipa od onog Liverpula. Bez obzira na to što su dali Zvezdi devet golova u dve utakmice, Spursi su ekipa protiv koje lakše može da se igra nego protiv Klopovih Redsa. To je sinoć bilo očigledno. Samo ih ne treba baš častiti. A Zvezda je sinoć čašćavala šakom i kapom. U prvom redu Milan Pavkov, a za njim i kompletan vezni red crveno-belih koji je poslednju liniju ostavio na streljani kada se Zvezda nedopustivo lako raspala posle sat vremena igre.

Razlika između onod 6. novembra protiv Liverpula i ovog 6. novembra protiv Totenhema je bilo samopouzdanje i oštrina. Ono što je Zvezda imala protiv Liverpula, sinoć nije imala protiv Totenhema. Da ne upotrebimo nešto vulgarniju reč… A na primeru Milana Pavkova se to najbolje videlo. Čovek koji je leteo iznad Van Dajka, bacao Vajnalduma kao malo dete i tukao sa 30 metara po najboljem golmanu sveta, sinoć nije imao samopouzdanje da šutne?! A kada je šutnuo, bolje da nije…

Šta se u međuvremenu desilo sa miljenikom Zvezdinih navijača koji je pre godinu dana dobio i pesmu na Severu?

Sve što je moglo pogrešno da se uradi sa njim, uradilo se. Od uprave kluba do stručnog štaba. Ni kada je u Salcburgu stekao status “game changera” (da se poslužimo Trinkjerijevom kovanicom za Filipa Čovića) Pavkov nije imao puno poverenje u klubu,  nisu svi bili uvereni da je on špic na kojeg će Zvezda moći potpuno da se osloni. Zato je i doveden Ričmond Boaći. Ni kada je bacio Liverpul na kolena, opet nije stekao kredit da bude prva “devetka”. Ni kada je onom strelovitom dijagonalom spasao Zvezdu poraza u derbiju opet nije sebe u klubu etiketirao kao prvu “devetku”. Uvek je visilo u vazduhu da Zvezda treba da ga proda u najboljem trenutku kada mu cena skoči.

Zašto je to tako?

Stručni štab Crvene zvezde bolje od nas i vas poznaje Pavkova, vidi i neke stvari koje se ne vide na terenu. I tu možda leži jedan od razloga zašto Pavkov nikada nije blindirao mesto prvog špica. Možda nečim nije zaslužio? Sportski sektor u upravi Zvezde nikada nije ni bio svestan njegovih limita, niti je imao tačnu procenu njegove vrednosti. Pre Salcburga je malo falilo da ga prodaju u Segundu za nekoliko stotina hiljada evra. Koliko je Pavkov nepoznanica na tržištu za onog koji ga prodaje i onog koji bi da ga kupi, toliko je i na terenu za protivničke odbrane. Primera radi, i u Partizanu govore kako je reč o najkvalitetnijem špicu kojeg Zvezda ima na raspolaganju i da su njegovi udarci zbog uglova kojima “seče” loptu nepredvidivi za golmane.

Prošlo leto je delovalo kao raskrsnica. Ili će Pavkov otići ili će (p)ostati prvi špic.

Nervoza oko njegovog statusa je rasla u upravi, stručnom štabu i na kraju se debelo prenela i na njega. Propustio je dobar deo priprema u Austriji zbog lakše povrede iščekujući transfer. Kada je dobio ponudu iz Kine, počeo je da trenira dan pred put na Daleki istok. Izgledalo je da je sve gotovo, navijači su tiho žalili zbog odlaska svog miljenika, ali im je makar bilo "drago što se Mića Pavkov konačno naplatio”.

Posle nekoliko dana tišine i panike u klubu, Pavkov se vratio iz Kine neobavljenog posla. Ponuđeni ugovor vredan 1.500.000 evra godišnje nije prihvatio, tražio je 2.200.000 po sezoni i vratio se kući. Zvezda je već dovela toliko čekanog Tomanea, imala je Boaćija sa visokim ugovorom i sama sebe zavezala u čvor sa trojicom napadača od kojih nijedan bije bio u formi pred početak borbe za Ligu šampiona.

Tomane se povredio, pa se dugo uklapao i čekao, Boaći se konstantno mučio sa formom, a Pavkov ušao u sezonu kao rezervni špic za kojeg ima nade da će se prodati do 31. avgusta.

Da se Tomane nije povredio protiv Zvezdare, Pavkov bi verovatno od mečeva sa Helsinkijem bio treći špic. Ovako, sa povredom Portugalca je dobio šansu da bude Boaćijeva zamena i ulazio na utakmicama protiv Suduve i Helsinkija da bi zbog Ričmondove forme konačno dobio šansu protiv Kopenhagena da startuje. Izmislio ga je u svom stilu kada je opet bio na pravom mestu i nekako poslao loptu pod prečku. Povređen! Skoro celo poluvreme je igrao povređen…

I tu dolazimo do drugog problema Pavkova osim forme i statusa u klubu. Od početka sezone, Pavkov deluje kao fizički nespreman i u neku ruku zapušten igrač. Neodrađene pripreme uz njegove ne baš pohvalne radne navike su uzele danak. Mučio se na terenu, da bi ga povreda protiv Kopenhagena izbacila iz sastava za revanš u Danskoj i plej-of sa Jang Bojsima.

Ni kada se oporavio, Pavkov nije delovao spreman. Kao što nije delovao ni sinoć. Ni protiv Bajerna u Minhenu. Stalno mu fali neki centimetar u skoku, duelu, pri šutu… Redovno je jedan od igrača koji ima najmanje pretrčanih kilometara. Ali ta statistika ne bi trebalo da deluje mnogo deprimirajuće. Pavkov nije igrač koji otvara prostor drugima i radi te nevidljive poslove za ekipu. Nije taktički obučen kao Boaći (koji je prošao italijansku školu), nije ni tip poput Tomanea. Pavkov je špic koji daje golove i ne interesuje ga ništa drugo kada vidi gol. Špic kakve navijači vole jer će šutnuti loptu. A da bi se nekome dao gol, mora i da se šutne. Kod njega je to jednostavno.  

Nažalost, Milan Pavkov više ne šutira kao ranije. I dalje ima taj osećaj da uđe u šansu, ali to višemesečno nepoverenje iz kluba i stručnog štaba uz lošu fizičku spremu su otupeli golgetersku oštricu dugajlije iz Begeča. Iako i dalje pokazuje urođeni osećaj za šansu. Pala mu je lopta pred nogu i u Minhenu, ali je nije stigao. Nema više onih hitrih reakcija kao lane. Pala mu je lopta i sinoć na nogu u idealnoj šansi. Mogao je da bira šta će, Gazaniga je već bio legao... Ali bez samopouzdanja i bez vrhunske spreme, nema ni završnice. Pavkov je šutirao amaterski. Ali je makar bio u šansi.

Još više od te promašene šanse, koja je mogla da stavi Totenhem u ključao lonac “Marakane” u kojem je skuvan i Liverpul, bode oči ona šansa na početku drugog poluvremena. Čovek koji se promovisao kao klasični egzekutor toliko je izgubio na samopouzdanju da nije smeo da šutira levom nogom iz otvorene šanse, već je dodavao?! Pavkov i asistencije ne idu jedno s drugim, ali je sinoć bio u takvom psihološkom potonuću da nije smeo da šutira već je dodavao. I to jako loše. Između Garsije i Marina da se ne zna kome je išla lopta…

Pavkov u sinoćnjem izdanju je posledica mnogo toga loše odrađenog sa njegove i klupske strane u poslednjih šest meseci. Kada je zasluživao status prve “devetke”, nešto se kombinovalo i menjalo. Kada je trebalo da ode, ostao je. Kada je van forme, dobio je šansu da rani Totenhem čija odbrana je sinoć dala dovoljno prostora da se matira.

Milan Pavkov je u ovoj sezoni prvi strelac Zvezde sa osam golova u svim takmičenjima. Šest od toga je dao u Superligi Srbije. Tri od šest su došli iz penala. U Evropi je je dao dva vrlo bitna gola protiv Helsinkija i Kopenhagena. Ali to je sve zajedno je malo.

A možda i nije mogao više?

Od 18 utakmica, čak osam je ušao sa klupe za rezerve, a pet puta je zamenjen. Samo pet puta je celu utakmicu proveo na terenu. Pavkov je u ritmu od dve utakmice sedmično vezao samo dva perioda kao starter (Inđija i Bajern, Proleter i Totenhem). Da li je to zbog taktičkih zamisli Milojevića ili do njegove fizičke (ne)spreme, znaju u svlačionici Zvezde.

Ali da ovako ne ide, zaista ne ide. Šansa može da se promaši. I velikani poput Roberta Bađa su za kratak period prolazili puteve od junaka do tragičara. Rasni špic poput Gonzala Iguaina je trauma cele jedne nacije kojoj je uništio sve snove gde god se pojavio jer je promašivao šanse. Što ga ne čini lošim igračem.

Tako i Milan Pavkov ima pravo na promašenu šansu, lošu utakmicu, ali ne i na loša izdanja u kontinuitetu i odsutnost na terenu. Promašen zicer pre nekoliko dana na Kađarorđu protiv Proletera je pokazatelj da ono sinoć nije bila slučajnost. Pavkov je postao igrač koji više promašuje nego što daje. Nekad je bilo obrnuto. Ali se sve okrenulo za 180 stepeni.

Ne moraju samo ni golovi da budu merna jedinica, mada Pavkov jeste taj tip centarfora. Ono što je nekada radio kada kroči na teren, više ne radi. Sve manje dobija vazdušne duele, sve manje njegovi čuveni laktovi unose strah kod protivnika, sve manje učestvuje u igri i deluje nemoćno zbog fizičke inferiornosti. A nespreman Pavkov je nemoćan Pavkov. Iz nespreme dolazi i dekoncentracija, i na kraju spore i štetne rekacije kao sinoć. Ne samo da je Pavkov promašio vođstvo, pa izjednačenje, već je njegova loša reakcija otvorila autoput za kontru Totenhema kod drugog gola posle koje je utakmica bila ubijena, a Zvezda podigla belu zastavu.

Koliko je prošle sezone na krilima Liverpula godine dobio samopouzdanja, toliko će mu ova partija od sinoć uticati na dalji deo sezone. Pogotovo što je na kraju doživeo novu povredu i pitanje je kada će opet moći da uhvati priključak i vrati se u kakvu-takvu formu posle nove duže pauze.

A to je onda još veći problem za Crvenu zvezdu. Od trojice napadača, Zvezda nema nijednog u formi. Nijedan ne kipti od samopouzdanja što nije baš normalno za ekipu koja u domaćem prvenstvu ima skor 13-0-1 i 33 postignuta gola. Najgore je što se trenutno ni ne nazire ko je Zvezdina “devetka”. Ona na koju bi se kladili pred Pirej gde će Zvezda odigrati najvažniju utakmicu do kraja godine i moraće da postigne gol.

Deluje da Milan Pavkov nije taj čovek. A donedvano je bio igrač zbog kojeg svakom zvezdašu zaigra srce kada ga vidi da je u prvih 11 ili da se sprema da uđe sa klupe. Jer, kada je Pavkov bio na terenu, uvek se nešto dobro dešavalo po Zvezdu. Više ne… Sve se obrnulo za 180 stepeni.