U Americi ste upoznali svog idola. U biografiji velikog Euzebija stoji da je odigrao pet utakmica za Bafalo... “To je bila velika stvar za mene. Ja sam imao, recimo 34, a on četrdeset i kusur. Nije mogao da igra, sve klaj-klaj... Pitam gazdu zašto ga dovodi. Kaže, sve je to marketing. Ulazio je po 15-20 sekundi. Samo se pojavi i pozdravi publiku. Tako tri, četiri meseca i onda je otišao”. Nikada niste krili da ste voleli da se mangupirate? “A zašto bih? Za mene je mangup pozitivna osobina. Fudbaler-mangup, mangup na terenu, pogotovo”. Koga ćemo još u taj soj? Žungul, Bleki Bogićević, kasnije Dule Savić... “Ne bih rekao. Žungul je bio dobar dečko”. Vi ste ukrali slona, za Blekija kažu da je maznuo tramvaj? “Ne, nije tramvaj. Provozao je jedan krug autobus pa ga vratio. Bleki je, inače, mnogo veći problem napravio u Americi jednom prilikom. Idemo kroz Bruklin, ili već neki drugi crnački kraj, ne sećam se. I kaže šofer da navučemo zavese i budemo mirni. Kad u jednom trenutku počne nešto da puca, lupa. Lete one kante sa đubretom na nas. A, šta radi Bleki: skinuo gađe, skroz, jelte, sklonio zavesu i pokazuje svoju belu zadnjicu crncima. Autobus se ljulja! Miljan ga vidi i samo kaže: Vladislave, razgovaraćemo”! Dakle, Bleki Bogićević je vaša sorta? “Mangupčić je on, tu sa Bulbuldera. Evo, trebalo je da dođe sad za Liverpul. Nema ga. Niko ne zna gde je. Ne može čovek da ga nađe. Mislim da je u Njujorku ili Parizu kod žene. Ona je balerina. Ne možemo da ga nađemo godinama. Čudak. Ja se šalim – čovek u izgnanstvu”. Pa, kad smo već kod žena, za vas kažu da ste oženili najlepšu u Jugoslaviji. Ljubinka Ljuba Erdevički, olimpijska šampionka u rukometu... “Dobro, nećemo sad da preterujemo. Možda nije najlepša, ali najzgodnija svakako jeste bila. Rukometašica Radničkog, došla iz Šapca. Jedna Ceca što je igrala sa njom kaže mi, upoznaću te: kad se skine mi sve blenemo u nju. Nisu valjda lezbijke, mislim se u sebi... Nije to išlo lako, ali uspeo sam na kraju. Pre neki dan udali smo ćerku”. Ima jedna vaša fotografija... Kratka kosa, mrki pogled, neka muževna, aristokratska, plava arogancija što kipi... Holivud sigurno, samo ko? “Kažu Stiv Mekvin. Tako me je Beograd zvao jedno vreme. Imali smo sličnu frizuru, slične crte lica... I neke devojke su me tako zvale. Možda sam neku i ćapio na tu foru”. Neki kažu nema života posle fudbala. Vi ste se bili lako “snašli”? “Pitaju me šta mi fali, nedostaje... Nedostaje mi, bre, Bled. Kažu mi da se skoro ponovo otvorio. Odlazili smo u Skoplje, to je sada Stara Hercegovina. Pa Banija. Uveče Topčiderac”... Ako kažemo Beograd – prestonica boemije, prva asocijacija? “Toma Zdravković! Sa Tomom sam bio mnogo dobar prijatelj. Sedeli smo u Ambasadoru, na Voždovcu. Tamo je poslednji put pevao Beograđanima. Moj pokojni drugar i kum držao je tu kafanu. Toma, to je toliko divno stvorenje da ja nemam reči. Sedimo mi i on kaže: znaš kako se ja ženim? Vidim lepu ženu u prvom redu i uzmem je. Veliki boem. Najveći. Moj kum ga pita da peva i dalje. On kaže, ja ne mogu više. Ostalo mi je još dva, tri dana života. Sedeli smo jedno veče u Ambasadoru do dva, tri po ponoći. Voleo je da popije viski. Sutradan ga više nije bilo. Takvog boema u životu nisam sreo”. Umeli ste u kafani i pesmu da napišete? “Strofa, strofa je bila. Treća. Hašim Kučuk Hoki – Pijem da je zaboravim. Sedeli smo u Miloševom konaku. On je tamo pevao. I sa njim sam se družio. Mnogo smo se družili. Vodio sam ga i u Ameriku, dok sam igrao u Bafalu. Posle je išao i do Kanade. Ja mu završio pasoš. Napravio mi je takav telefonski ceh da je to nenormalno – 1.800 dolara račun! Nepojmljivo za ono vreme. Zovu me sa centrale i pitaju šta se dešava. Kaže, toliki račun ni predsednik Karter ne pravi! Ni najveće kompanije! A on zvao celu Srbiju, Bosnu... Bili ste uveliko u penziji kada je Crvena zvezda naplatila sve ono propušteno iz sedamdesetih. To je viša puta apsolvirano. Institucija Zvezdine zvezde, to je sporno. Da li najtrofejniji klub Srbije treba da ima 6. Zvezdinu zvezdinu? Hoćemo glas starije generacije. Dejo Savićević, Robi Prosinečki, ko? Ono što je napravljeno niko ne priznaje. “Ni Dejo, ni Robi! Nisu zaslužili sa po 80 ili 100 utakmica. Niko od njih nije zaslužio to priznanje. A znate ko je jeste? Znate ko je oštećen? Bora Kostić! Pa, on je čovek dao 300 golova za Zvezdu! Jašinu sa pola terena. Kad je već tako, prvih pet i to je to”! Ako nekada (zvanično) budemo birali najboljeg fudbalera Jugoslavije (prilažemo usput izbor Miljana Miljanjića, TOP 10) može da bude značajno. Vaš glas? “Da, Vukas je bio strašan, Čik je bio strašan, Bobek fenomenalan. Rajko čudesan. Šeki možda i najbolji. Ali, kao igrač. Ne kao čovek. To mu umanjuje zbirni rezultat”. Za aktuelne teme najmanje vremena i prostora, jer toliko (ili ni toliko) ne zaslužuju (zajednički stav). Zvezda je izuzetak ove sezone? “Drugo poluvreme u Parizu izgubili smo samo 1:2. Znači – može. Ja bih i svom detetu polomio noge za pobedu Zvezde. Najviše mrzim kad neko igra kukavički. Zašto, pa niko nije bauk! Igraj! Slobodno! Sve se zna. I da su bolji i jači i skuplji i sve. Igraj! Ja dve noge, on dve noge. Zašto strah?! Protiv Liverpula, u Beogradu, verovao sam u pobedu. To sam i rekao pred utakmicu. A ko je primetio da su Miloje i Srnić dobili utakmicu? Malo ko. I jeste, to je Zvezdina najveća pobeda od Barija. Čak smo imali čist penal za 3:0”. Neizbežno - reprezentacija Srbije, nešto, utisak je, omraženo od naroda? “Izmislili su trenera za selektora. Ne mogu to da shvatim. 'Ajde, neka bude da nisam kompetentan, iako sam u fudbalu od '58. Eto, samo ne mogu da verujem da samo postavIli selektora koji nikoga nikada nije vodio! Čovek bez iskustva”! I samo je selektor problem? “Još ne mogu da shvatim da mi ispadamo sa Mundijala, a oni mu nude novi ugovor na putu do kuće. Taj Kokeza sam vlada srpskim fudbalom. To je pogubno. I ne može da mi dopre do mozga. Ali nećemo previše o takvim ljudima. Pa kad je Kokeza predsednik sve ti je jasno... Skloniš Kolarova, Ivanovića, Stojkovića i mi imamo solidan, mlad tim”. Završili ste karijeru, niste naplatili to što ste bili jedno od najboljih desnih krila na svetu. Kajanja nema, žali? “Ne, nije mi žao. Jednostavno, takvo vreme je bilo. Gledam, danas neko odigra tri utakmice kako valja i odmah u reprezentaciju. Ja sam sedam godina čekao da nasledim Žungula. I samo jednu utakmicu sam odigrao”. Ne bode oči “polusvet”, poluigrač koji zarađuje milione? “Ma ne... Meni je samo žao što nemam 50 evra dnevno; 50 evra dnevno da potrošim na moje prijatelje i drugare. Da naručim piće i klopu. Ne patim za velikim novcem. Eto, samo da imam da pozovem moje prijatelje, društvo, da popijemo i pojedemo zajedno. Ali da bude svaki dan tako”. Jedna velika fudbalska zvezda time može da se zadovolji? “Može da se živi i bez velikih para. Evo, meni je lepo i ovako. Zadovoljan sam svojim životom. Nego, je l' dosta za danas? Da pauziramo malo...” Može, čika Cole. Živeli! Gazda Gaco, “presvuci” još jednom. Sad ćemo još malo kući...