Prvi veliki intervju sa Dionijem! “Prijatelju moj, ako si plašljiv nemoj u Zvezdu”

"Nisam fejk, ne foliram se. Ako sam ljut, to mi se vidi. Neću da ti se smejem u lice ako sam ljut", iskren je novi napadač crveno-belih u intervjuu za Mozzart Sport

Neposredan i direktan. Prvi utisak o Loisu Dioniju. Ne krije se iza stereotipnih odgovora, već gađa u glavu. Takav je bar u razgovoru, a uverava da nije previše drugačiji ni na terenu.

Tvrdi da nije došao da se krije od lopte, jer da je to hteo - ne bi izabrao Crvenu zvezdu. Direktan je i kad kaže da je u Beograd stigao po prvi trofej u karijeri i da bi igrao evropski fudbal, nada se u Ligi šampiona.

Odiše samopouzdanjem, pritisak ga ne plaši i kao retko koji igrač priznaje: fudbaleri žive privilegovanim životom i nema potrebe da previše drame zbog poneke kritike ili čak uvrede izrečene kad emocije proključaju.

Zato se nije ni previše dvoumio kada je stigao poziv iz Srbije. Mada nije ni imao previše vremena da razmišlja.

"Internet istragu sam izvršio nakon što smo se dogovorili. Sve se desilo mnogo brzo. Subota uveče. Jedem kod kuće. Menadžer me je zvao od podneva, rekao mi je da su počeli sa ozbiljnim pregovorima. Odgovaram: U redu. Uveče me zove, kaže: Pakuj se, sutra ideš! Molim?! Sutra?! Kaže: Da, trener hoće da se priključiš pripremama u Austriji. I u nedelju voz za Pariz, avion za Beograd, pregledi, posle na aerodrom i u Austriju. Brzo se sve izdešavalo. Tako da sam snimke i sve ostalo gledao tek kad sam se posle smirio u sobi. Video sam da imaju zaista dobre navijače", počinje Dioni intervju za Mozzart sport.

Nije baš da ništa nije znao ni pre toga, iako Zvezda logično nije česta tema u Francuskoj.

"Stariji znaju jer je Zvezda dobila ono finale protiv Marselja 1991. godine. Ali gledao sam utakmice u Ligi Evrope prošle sezone. Protiv Milana, dobra utakmica, dobar tim, iznenadio sam se. I kad su me zvali, rekao sam: Zašto da ne?", odgovara 28-godišnji napadač.

Foto: Star SportFoto: Star Sport

A može li on da iznenadi Zvezdine navijače? Nije baš ni da su u Srbiji svi gledali utakmice Anžea prošle sezone.

"Kompletan sam napadač, mislim bar. Mogu da trčim, brz sam, snažan, dobar sa stopalima, imam tehniku, umem da asistiram, da dam dobar završni pas. Svaki napadač voli da pogodi mrežu, ali ako sam u poziciji da su šanse 50/50, a saigrač će sigurno da ga da, naravno da ću da dodam. Ne volim ljude koji igraju za sebe. To mrzim. U svakom klubu u kome sam igrao sam imao sjajan odnos sa ostalim napadačima. Kao braća su mi bili. Ako sam zbog njega i na klupi sedeo, to je za dobro tima, neću mu sigurno raditi nešto iza leđa. U vazduhu sam OK, mogu da postignem gol, da skočim, ali nisam Luka Toni. Više volim loptu na zemlji".

Sada sasvim drugačiji izazov za Dionija. Dok je Anže poznat kao tim fokusiran na čvrstu odbranu i kontre u crveno-belom dresu Dioni ća naučiti kako izgleda kada napadaš dabl-deker ispred protivničkog gola.

"Da, rekli su mi da je Crvena zvezda u Srbiji nešto kao Pari Sen Žermen u Francuskoj. Ali i kad gledaš PSŽ, vidiš da je Edinson Kavani ranije, kao dobar napadač, uvek imao tri ili četiri šanse po utakmici. Uvek je bolje za napadače ako imaš loptu u nogama 70 ili 80 minuta. Biće šansi. Gledao sam i Zvezdine rezultate iz prošle sezone, pobede sa tri, četiri gola. Dakle, ima šansi".

PRIJATELJU MOJ, AKO SE PLAŠIŠ PRITISKA NEMOJ U ZVEZDU

Osim možda u večitom derbiju, jedinom rivalu koji ravnopravno može da izađe Zvezdi na crtu. U utakmici koja je čuvena i van srpskih granica.

"Igrao sam derbi Sent Etjen - Olimpik Lion. Pobedili smo. I znam za večiti derbi i da je to posebna utakmica. Gledao sam snimke. Volim takve utakmice. Tu naelektrisanu atmosferu, vatru. U jednoj sekundi možeš da promeniš utakmicu. Rekli su mi i da je Zvezda ovde kao religija i zato ću učiniti sve da navijačima navučem osmeh na lica. Ovde sam došao po prvi trofej i da igramo evropski fudbal".

Lako je reći, mnogo teže preneti na teren. Poslednjih godina smo bili svedoci lošeg fudbala u najvećim utakmicama Srbije baš zbog toga što su se igrači više plašili da ne budu tragičari no što su se trudili da postanu heroji. Dioni samouvereno komentariše.

"Prijatelju moj, ako se plašiš takvih utakmica nemoj da ideš u velike klubove. Nemoj u Zvezdu, Sent Etjen, igraj za male klubove, bori se za opstanak. Imaš izbor. Ne smeš da se u takvoj utakmici kriješ od lopte, da se kriješ iza čuvara. Ne, nego ćeš da napadneš tog čuvara, da ga ubiješ", decidiran je Dioni.

Pojašnjava na vrlo otvoren način.

"Imam 28 godina, video sam dosta toga lošeg. Sent Etjen je za mene bio loše iskustvo. Doveli su me kao najveći transfer u istoriji kluba, a posle samo šest meseci su me vređali čim dobijem loptu. I tako tri godine. Tako da me više to ne zanima. Koncetrisan sam na fudbal, na sebe. I uvek kažem: mnogo toga goreg može da ti se desi u životu. Ljudi se razbole, ljude ubijaju, neki su besni. A mi se ipak bavimo prelepom igrom. Imamo prelep posao. Dobro nas plaćaju, imamo dobre automobile, neki imaju i lepe devojke, a-ha-ha... I šta sad, da sedim na kauču i svako veče kukam kako sam tužan? Ne smeš to! Naučio sam to u Sent Etjenu. Nemam više vremena da drhtim pred utakmicu. Nije da sam to radio, ali razumeš me? Očvrsnuo sam".

IZNUDIM PENAL, JOŠ NISAM USTAO, A NJIH PETORICA SU SVAĐAJU KO ĆE DA ŠUTNE

A šta se zapravo desilo u Sent Etjenu? Dionija su na veliku scenu lansirale partije u drugoligašu Dižonu. Bio je najbolji strelac i uveo ih je u Ligu 1. Tamo je u prvoj sezoni opet bio najbolji strelac, postigao 11 golova i Sent Etjen je doveo Dionija u transferu teškom 10.000.000 evra. Preveliki zalogaj u tom trenutku? Ipak je reč o devetostrukom prvaku Franncuske i timu koji zaista ima ozbiljnu navijačku bazu i često nerealna očekivanja.

"Ne, nije mi Sent Etjen došao prebrzo. U Dižonu sam bio neverovatan, pucao od samopouzdanja. Nikog se nisam plašio. Ni Pari Sen Žermena. Najbolji su, sve u redu, ali idemo da se pobijemo. U Sent Etjenu je ipak bilo mnogo promena. Novi trener, novi igrači. Kad sam došao, svaki fudbaler je igrao za sebe. Daću ti primer, tri puta iznudim penal, još sam na zemlji i gledam njih četvoricu ili petoricu kako se maltene biju ko će da šutne. U Anžeu recimo, prvi penal, ustajem, trojica mi već donose loptu i hrabre: OK, Lois, šutiraj, daj ga sad. U Sent Etjenu nije bilo tako. Posle šest meseci bili smo 17. na tabeli, baš smo loše igrali, a Sent Etjen je tu sličan Zvezdi, ogroman pritisak navijača, koji malo žive u prošlosti".

"Crni bik" (Foto: AFP)"Crni bik" (Foto: AFP)

Posle razočaravajuće polusezone u Zelenima novi izazov: Bristol Siti i Čempionšip.

"Samopouzdanje mi je posle Sent Etjena bilo malo poljuljano, nisam bio tako jak u glavi kao u Dižonu. A i loše sam izabrao klub. Bila su tu dvojica napadača, Bobi Red i Famara Điđu, daju svakog vikenda golove, nije lako onda probiti se. Još ja pozajmljen igrač. Igrao sam možda poslednji mesec"

Povratnički mandat u Sent Etjenu nešto uspešniji, ali kratkog daha.

"Prva sezona je bila dobra, bili smo četvrti i plasirali se u Ligu Evrope. Onda je došao novi trener, Gislan Prontan i odmah me je sklonio na tribine, trenirao sam odvojeno od ostalih. Nikad mi nije rekao što. Pa dođe Klod Puel, odigram derbi protiv Liona, pobedimo 1:0, posle me nema 10 utakmica. Ni u 18. Onda te gurne da budeš starter, pa te skloni, pa tako opet. U fudbalu ti se dese neke stvari koje ne razumeš. To je život. Nije bilo najbolje, ali bilo je dobro iskustvo".

Vaskrsenje u Anžeu. Jeste naizgled skromna brojka od pet golova, ali nije to baš ni tako malo kad igraš u Francuskoj, u timu kome je najbitnije da ne ispadne iz lige.

"Bilo nas je dvojica. Stefan Beoken i ja. Ako počinjem kao starter, igram 60 ili 70 minuta i izlazim. Ako sam na klupi, Baoken igra 60 ili 70 minuta, a ja završavam. Zajedno smo igrali samo jednu utakmicu. A nije dobro za napadača da igra pod takvom vrstom vremenskog pritiska".

Zato Dioni i priznaje: najbolje je igrao kad je u Dižonu pored sebe imao 187 centimetara visokog Žulija Tavareša.

"To mi najviše odgovara, da pored sebe imam nekog, možda da bude viši, da može da se potuče. Da se razumemo, volim i ja tuču, za saigrača, za navijača, ali lakše je kad vas dvojica napadate odbranu sa četvoricom. Međutim, u Anžeu, desetka, Anđelo Fulžini, bio je najbolji igrač, pa trener nije imao izbor. Morao je da igra sa desetkom, a onda ne možeš sa dvojicom napadača".

NISAM FEJK, NE MOGU DA TI SE SMEJEM U LICE AKO SAM LJUT NA TEBE

Toliko o karijeri, hajmo malo o Loisu kao čoveku.

"Jednostavan sam tip. Volim da kuvam, idem u bioskop, šetam sa psom. Obožavam plejstejšn, Fifu i Call of Duty, da idem u restorane, uživam sa porodicom ili prijateljima", mirno će Dioni, ai ubrzo će se ispostaviti da tu jednostavnost prati jedna druga karakteristika - direktnost.

Prvo da pojasnimo kako smo je uopšte otkrili. Dioni i Monpeljeov Gaetan Labord su sugrađani iz Mon du Marsona. Jedini profesionalni fudbaleri iz tog malog mesta. I kad su prošlog maja u Francuskoj na snazi bila ograničenja kretanja zbog korona virusa policija je reagovala jer je neko prijavio Dionija i Laborda kako na lokalnom terenu igraju fudbal sa komšijama. Velika se frka digla u medijima zbog kršenja propisa.

"Ispričaću ti kako je to bilo, moj prijatelju. Svake godine igramo u tom kraju. To je malo mesto, ljudi nemaju bogzna šta da rade. I onda ih Labord i ja obradujemo kao jedini profesionalni fudbaleri. I nisu nas prijavili zbog korone, već nas je prijavila devojka koja radi na tom terenu sa veštačkom travom. Policija jeste došla tokom prvog poluvremena, ali samo nas je pomerila na teren udaljen 50 metara, otvoren za sve. Tamo smo i završili utakmicu. Igrali smo za narod, prilično sam emotivno vezan za Mon du Marson. Labord se posle izvinio, ja sam drugačiji karakter, naljutio sam se na gradonačelnika. Rekao sam mu: OK, s ovim završavamo, ali nemojte posle da me zovete kad vam budem bio potreban. Ja nisam "fejk". Radim ono što radim. Ako pogrešim mogu da se izvinim, ali ovde se zaista nije ništa desilo. Ne možeš da se menjaš da bi se dopao ljudima. Ili te vole ili ne. Ja ne mogu to. Ako sam ljut, to se vidi na mom licu. Ne mogu da ti se smejem u lice kad sam ljut. Nisam takav. Ne foliram se".

Na utakmici sa Šturmom (Foto: Star Sport)Na utakmici sa Šturmom (Foto: Star Sport)

Po toj direktnosti naliči Nikoli Anelki, inače idolu iz dečačkih dana. Kad pak priča o omiljenim klubovima, dva postoje.

"Pari Sen Žermen mi je omiljeni klub. Rođen sam 1992. godine i od rođenja navijam za PSŽ. Moj otac je došao sa Martinika, živeo je u Parizu i od dečačkih dana sam naučen tako. S druge strane, moja majka je polu-Špankinja iz Madrida. Deda je fanatik za Real. Od malih nogu sam svake godine dobijao dres Reala, sa sve čarapama. Svakog igrača maltene. Mnogo puta sam bio na stadionu "Santjago Bernabeu", ali sam gledao samo jednu utakmicu. Protiv Real Sosijedada. Zidan je igrao. I njegov dres imam. Bili su to Galaktikosi, sa Figom. Možda mi je bilo osam ili devet godina".

Kad se već dotakosmo igrača koji su ga oduševili.

"Bio sam omladinac u Bordou kad su seniori igrali Ligu šampiona. Strašan tim: Joan Gurkuf, Dijavara, Šamak, Vendel, Tremulinas, Karaso, Dijara, Kavenagi. Veliki igrači. Gurkuf je bio sjajan, ali pamtim Denilsona, on je bio najbolji. Mađioničar. Neverovatna veština".

POGBA, NISI MORAO ONOLIKO DA PLEŠEŠ

Nismo mogli da se ne dotaknemo neslavnog nastupa Francuske na nedavnom Evropskom prvenstvu. Kako se uopšte desi da tako dobar tim tako razočara?

"Tako je na svakom turniru. Uvek neki favorit podbaci. Svi su u Francuskoj mislili da sigurno osvajamo, ali... Profesionalno gledajući - velika greška. Vodiš 3:1, deset minuta pre kraja, imaš takve igrače, ne smeš sa tim kvalitetom i tim iskustvom da primiš dva gola za 10 minuta. Pol Pogba, strašan je igrač da se razumemo, posle gola je odigrao 15 plesova. A onda napraviš grešku, izgubiš loptu za izjednačujući gol?! To je glupo! Odigraj ples ili dva i koncetriši se", opet je direktan Dioni.

Možda jer pamti slične trenutke...

"Tako je bilo i 2002. godine. Bio sam u školi, gledamo utakmicu protiv Senegala, izgubimo sa 0:1, ne mogu da verujem: Šta se ovo dešava?! A to je život, prijatelju moj".

TAUREAU NOIR

Dovoljno reči. Kako će Beograd da pamti Dionija zavisiće od toga šta će Lois da uradi na terenu. A ako se bude nadavao golova koliko se u Zvezdi nadaju, često ćete gledati karakteristične proslave, sa pesnicama priljubljenim uz slepoočnice i kažiprstom usmerenim ka nebu.

"Taureau noir! Crni bik! To sam ja. Crn i snažan kao bik".

Mozzartsport