PRVI PUT ZA SRPSKE MEDIJE: Čovek koji je od Dinama napravio čudo, o Zvezdi, Milojeviću…

Jedan od najboljih stručnjaka sa prostora bivše Jugoslavije je za Telegraf otkrio veliki broj zanimljivosti iz igračke i trenerske karijere!

Nenad Bjelica sa velikim uspehom već relativno dugo vodi Dinamo iz Zagreba, u Ligi šampiona je u prethodnoj polusezoni bio prilično konkurentan i samo su nijanse delile hrvatsku ekipu od naredne runde – o tome, ali i srpskom fudbalu, neobičnim poznanstvima, prijateljstvima i paraleli sa Crvenom zvezdom u dvomeču protiv Jang Bojsa, hrvatski stručnjak je govorio ekskluzivno za Telegraf u prostorijama Maksimira.

Bjelica je već dugo afirmisan trener sa velikim iskustvom, praktično je iz kopački uskočio u novu ulogu, ali mu zbog mladosti i dalje neobičan osećaj izaziva to što ga mnogi karakterišu kao perspektivnog stručnjaka.

Bio je kao igrač “daleko od očiju” na Balkanu, a strpljivo je gradio i trenerski put, od Austrije preko Specije i Leha do Dinama, gde je iskoristio karijernu šansu i dokazao se još jednom u najjačem takmičenju.

Dočekao nas je u prostorijama kluba, dan posle velikog intervjua sa Dinom Rađom, kada nismo ni slutili da će ipak doći do prekida šampionata zbog korona virusa.

Priču je otvorilo podsećanje na raznovrsnu igračku karijeru.

– Devet utakmica za reprezentaciju, premalo, rekao bih, s obzirom da sam igrao 3 i po godine u Bundesligi i bio šest godina u Primeri, ali dobro, bio sam daleko od očiju, pre nije bilo toliko televizije, pa se nije moglo pratiti kako ko igra. I šanse su bile manje za igranje u repezentaciji, ali je i konkurencija bila tih godina strašno velika na poziciji koju sam ja igrao, Prosinečki, Boban, Asanović, Soldo… Vezna linija je takva da smo imali jako dobre igrače, bilo je teško više igrati za reprezentaciju.

Gde je najlepše bilo?

– Bilo je u Španiji, najbolje sam se tamo osećao, u Albaseteu, u trećoj i četvrtoj godini, u prvoj i drugoj nisam previše igrao. Betis je isto dobar, u prvoj godini sam igrao dosta mečeva, bio je tada tu Albert Nađ, Vlada Stošić, Risto Vidaković. Bilo nas je dosta, prva godina je bila uspešna, posle Las Palmas, pa povratak u Osijek, pa Kajzerslautern. Imao sam svuda boljih i lošijih sezona, ali sam napravio lepu karijeru.

S kim ste od saigrača u najboljem kontaktu?

– Najviše se čujem sa Cicovićem, koji mi je bio kolega u Las Palmasu, još uvek je trener golmana u Las Palmasu, sa njim se čujem, puno smo se družili, a tamo sam bio godinu i po dana. Sa Ristom sam dobar i njegovom porodicom, iako je on na Filipinima trenutno trener. Sa Peđom Vasiljevićem, bivšim igračem Partizana, takođe imam dobar kontakt. Bio je u Osasuni sportski direktor, trener, skaut i šef skaut službe. Sad je menadžer i sa njim bih rekao da imam možda i najbolji kontakt i danas.

“Kako smo izbacili ekipu Dejana Savićevića s Osjekom?”

Kultno mesto u karijeri Bjelice zauzima duel sa Rapidom iz Beča, kada je sa Osijekom izbacio tim koji je predvodio Dejan Savićević.

– To je bila najbolja jesen u istoriji Osijeka, jer smo bili u Hrvatskoj prvi, završili smo jesen sa sedam bodova prednosti, a u Evropi smo prošli 3 kola, prvo Rapid u kom je bio Dejan Savićević, mislim da u Osijeku nije igrao. Pobedili smo 2:1, dao sam golove iz slobodnog udarca i penala, u Beču je igrao on i tamo smo 2:0 dobili. Dao sam prvi gol, a Dejo je promašio penal. Ali dobro, Dejo je bio vanserijski igrač i bilo je uživanje gledati ga u onim godinama dok je bio Crvenoj zvezdi i Milanu, u Milanu je bio stvarno sjajan. Ali ovo mu je već bio smiraj karijere, za “dušu” je odigrao u Rapidu.

Da li vas upravo zbog tih sećanja boli što ste morali da se suočite sa uvredama navijača Osijeka kada ste preuzeli Dinamo?

– Ja sam dete Osijeka, moj san kao detetu je bio da zaigram za Osijek, sve ostalo što je došlo u igračkoj i trenerskoj karijeri je veliki plus za mene. Oni su me proglasili legendom tamo jer sam puno napravio za klub, isto su me tako precrtali kada sam potpisao za Dinamo. Ali, rekao bih da je to samo grupica navijača koja je bila isfrustrirana na neki način. To je kad nekog previše voliš, pa te razočara i dođe do takve reakcije, ali se sada to normalizovalo, taj odnos i u prve dve utakmice je bilo malo vređanja, sada je toga sve manje. Valjda su shvatili da sam ja profesionalac i u Dinamu mi je lepo, tu su me fantastično primili, od prvog dana se osećam ugodno.

Verovatno dobro pamtite i Ljupka Petrovića? 

– Kako da ne! Ja sam bio dete dok je Ljupko bio trener u Osijeku i on je sa mojim ocem odrastao, znam ga i pratio sam ga kroz karijeru. Čini mi se da smo se 2009. u Turskoj sreli na nekim pripremama, pa smo se malo ispričali, čini mi se da je u Vojvodini bio trener sa Milanom Đuričićem. Znam ga i familijarno, i njegovog sina, kad dođe u Osijek, ljudi ga vole, obožavaju. On je najuspešniji trener sa ovih prostora u bliskoj prošlosti, treba mu na tome čestitati.

Mračno sećanje iz karijere je prisustvo tragediji – saigrač Romel Fernandez poginuo mu je pred očima, 1993. u svojoj 28. godini života. Nesrećni Romel je naleteo na kamen na putu, ispao iz automobila i udario u drvo. Nije bio vezan, za razliku od rođaka Rolanda Roja, koji je, uprkos ozbiljnim povredama, preživeo.

– Jedan od ružnijih trenutaka karijere, bili smo na ručku, nas 10-ak igrača, nekoliko nas je ostalo među poslednjima, jedan od nas je bio Romel Fernandez, u povratku kući je sleteo sa puta i preminuo na licu mesta. Ne volim se prisećati tog momenata, ali prisećamo se njega, kad god sam u kontaktu sa nekim iz Albasetea, često ga spomenemo.

Jedan od Vaših najvećih ciljeva je prelazak u najjače lige Evrope, koliko je to teško, videli smo primer i da je Vladan Milojević posle najvećih mogućih uspeha sa Crvenom zvezdom ipak morao da se okrene istoku?

– Ambiciozan sam i verujem, bio sam u Italiji i Seriji B, u Austriji sam dosta dugo trener, e sad, doći do liga petice, nije lagano. Ja verujem da ću doći do Nemačke, Italije ili Španije, tamo sam ostavio trag kao trener ili igrač. Poznajem jezik, a jezici su veliki problem, ako ih ne poznajete, teško je doći do tih zemalja. Pričam sve te jezike, plus poljski, engleski, tako da će mi zbog toga možda biti lakše naći klub. Sve u svoje vreme, ja verujem da će to doći i za Milojevića, jer se pokazao u Zvezdi kao veoma uspešan, nekoliko sezona je igrao na visokom nivou, ne samo u Srbiji, već u Evropi.

– Mi treneri sa ovih prostora najbolje znamo koliko je teško ostvariti u konkurenciji bogatih klubova sa velikim budžetima, iz godine u godinu stvarati rezultate, igrače, biti prvi u prvenstvu i biti kompetetivan u Evropi, to nije lagano, Milojević je ostvario sjajan rezultat i ja mu na tome čestitam i mi u Hrvatskoj imamo dosta mladih trenera. Imamo Jurića u Veroni, Dalića, Bilića u Engleskoj, neke koji trenutno ne treniraju, kao što je Ivan Leko, Kovač… To su sve treneri koji su budućnost hrvatskog fudbala, verujem da će biti uspešni u budućnosti.

Miroslav Tanjga je u intervjuu za Telegraf otkrio kako se osećao njegov prijatelj Niko Kovač kada je shvatio da ga u Nemačkoj doživljavaju kao stranca, iako je tu ostavio dubok trag odavno. To je dodatni pokazatelj da je trenerima sa ovih prostora daleko teže u inostranstvu?

– To je tako, neminovost i sa time mora da se nosi svako od nas. Ja sam praktično od 1991. godine, dok nisam došao u Dinamo, bio stranac i kao igrač i kao trener. Uvek morate biti bolji nego domaći, to nas tera na rad i usavršavanje. Niko će naći svoj put, siguran sam. Bio je trener velikog kluba, ostvario duplu krunu, napravio dobar rezultat. Spletom okolnosti i raznoraznih interesa, nije opstao duže u Bajernu. Ali je apsolutno kapacitet za najveće klubove.

Igrali ste u različitim zemljama i usput naučili veliki broj jezika, da li ste i lige birali tako da što raznovrsnije iskustvo steknete, ili se poklopilo?

– Poklopilo se, hteo sam pre svega da budem igrač, to sam ostvario, ali sam već sa 23-4-5 video sebe kao trenera. Poklopilo se da sam bio u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Poljskoj, sad prvi put u Hrvatskoj, a već je ovo 13. godina kako radim kao trener. Jako je lepo što ste me perspektivnim trenerom nazvali nakon 471 utakmice, ali tako me i ovde doživljavaju i dalje, kao mladog trenera, iako imam puno iskustva iza sebe.

– Opet, lepo je to. Nisam birao, ali kada dođete u jednu zemlju, zbog komunikacije sa svima, morate naučiti jezik. Onda ljudi kad vide da ste naučili to posle nekoliko meseci, kažu, opa, ovo je stvarno profesionalac i hoće da ostavi dublji trag, nije samo došao da pokupi novac i završi priču. Zašto ne, ako sam u Poljskoj, učim poljski, u Italiji italijanski… Engleski sam znao iz škole, a sve to me obogaćuje i kao osobu i kao trenera.

Imali ste priliku da trenirate solidan broj srpskih igrača?

– Jevtić i Vujadinović u Lehu, u Austriji sam imao Nenada Jovanovića, rano je otišao iz Srbije, pa je igrao u Austriji u drugoligaškim klubovima, imao sam ga u Volfsbergeru dosta dugo. U Italiji sam imao Stevanovića, krilo. Ovde sam imao i Komnena Andrića, ali bolje da oni pričaju o meni, nego ja o njima, oni su bili dobri – kroz smeh će Bjelica.

Kako Dinamo uspeva da dovede kapitena mlade ekipe Arsenala, talenta Rome, jednog od najperspektivnijih igrača Argentine?

– Dinamo puno ulaže u mlade igrače, kada se ukaže neka prilika gde postoji interesantan igrač, a može se dovesti povoljno, onda Dinamo tu reaguje i imamo dobru skautsku službu. Dinamo je postao svim tim igračima interesantan jer je slučaj Olma poslednji, sa 16 godina smo ga doveli i pretvorili u jako kvalitetnog igrača. To je putokaz drugima, kada to vide, vide da je klub koji daje šansu mladima, na kraju ih i transferuje. Zato je i lakše sada dovoditi sve te momke.

– Naravno, sve se dogovaramo, doveli smo Milića iz Budućnosti, mladog igrača iz Rome od 16 godina, to su sve igrači koji su perspektivni i talentovani, ali im predstoji veliki rad da bi postigli ono što je Olmo. Nadam se da će neko od njih dostići taj nivo. Ja se ne petljam previše u to koliko je ko od rivala nudio, ja pogledam igrača, dam zeleno svetlo, onda klub vodi pregovore.

Olmo predstavlja poseban fenomen.

– Nisam bio tu kada je Olmo došao, ali iz priča znam da su svi bili jako iznenađeni u Barseloni kada je on odlučio da igra za Dinamo, on čak nije ni znao gde je Zagreb. Brzo je shvatio gde dolazi, naravno da Dinamo ima etiketu da stvara dobre igrače kao što su Modrić, Mandžukić, Ćorluka, Kovačić… To su sve igrači koji su ponikli u Dinamu, to je dobra vizitka za Olma. On veruje da se kroz rad u Dinamu može razvijati, tako je i bilo. Došao je do debija u A reprezentaciji, tu je postigao i prvenac, sada je ostvario vrhunski transfer.

Kako je Zvezda eliminisala Jang Bojs, a Dinamo nije godinu dana ranije?

Dinamo je godinu dana pre Crvene zvezde igrao protiv Jang Bojsa i nije uspeo da ga eliminiše u plej-ofu za Ligu šampiona. Da li ste ispratili Zvezdin duel i šta je bilo drugačije?

– Oni su se nešto promenili u odnosu na našu utakmicu, izgubili nekoliko važnih igrača, moram priznati i da smo u te dve utakmice mi bili mnogo bolja ekipa, imali smo mnogo izglednijih šansi. Na Maksimiru su u dva minuta dali dva gola, to je bilo sve što su napravili, pomazila ih je sreća. U prvom meču smo pogodili stativu i imali mnogo šansi. Mislim da smo više zaslužili, ali je fudbal takav, nekad te sreća poljubi, nekad ne.

– Za nas je tada bilo možda i dobro, naša ekipa je bila u stvaranju i mi smo Ligu Evrope ostvarili istorijski uspeh, nakon 49 godina smo prezimili u Evropi. Protiv Zvezde sam video rezultat i da je to dosta izjednačeno, ali na kraju je Zvezda zasluženo prošla dalje. Ta ekipa se promenila u godinu dana, malo su izgubili na kvalitetu, ali to su sve izjednačene ekipe. I mi i Zvezda i Jang Bojs, tu detalji odlučuju. Malo više sreće i ideš dalje.

Zvezda je morala trkački da dobije bitku protiv Švajcaraca i u tome je uspela, da li je sličan zahtev bio najvažniji i u dvomeču Dinama?

– Mi smo njih i nadtrčali i nadigrali, u svakom pogledu bili bolji, ali, ne prolazi uvek bolji. Ja sam godinu pre gledao i Zvezdu protiv Salcburga, Salcburg je bio izuzetno nadmoćan, pa je Zvezda opet prošla. Tako da, malo ti treba i sreće, znanja i iskustva.

Skuplja novinske članke gde potcenjuju njegovu ekipu, pa time motiviše igrače pred meč

Poznato je da ste Dinamo izbacili vodeći Austriju Beč, a posebno ste motivisali igrače potcenjivačkim novinskim člancima iz Hrvatske?

– Mi smo tu vrlo skloni potcenjivanju. Kad je Dinamo dobio Austriju bečku na žrebu, odmah je krenulo sa potcenjivačkim natpisima u novinama. Pregazićemo ih kao plitak potok, samo je pitanje koliko ćemo golova dati, bilo je dosta toga i sve sam marljivo skupljao, 10-ak dana od žreba do meča. Onda sam pre meča pokazao igračima svo to potcenjivanje i navijača i igrača, cele javnosti. Prvi smo meč dobili sa 2:0, zasluženo pobedili i iznenadili, iako je Dinamo bio puno bolja ekipa nego mi.

– U revanšu je Dinamo pokazao koliko je dobar, u jednom trenutku je bilo 3:1 za njih, ali smo dali gol za 2:3 i prošli dalje. To su sve stvari kojima se kao trener moraš služiti u motivaciji. Nisam ja potcenjivao Austriju, već javnost ovde, to sam iskoristio za motivaciju i upalilo je.Play Video1:51

Da li je u Dinamu bilo tih metoda?

– Kako da ne, bilo je toga protiv Atalante, Ferencvaroša, svaki put kad nađem nešto tako, u čemu se osetim potcenjenim, ja ili moja ekipa, igrači, naravno da to prezentujem i to daje dodatni impuls.

Kako ocenjujete nastup u Ligi šampiona?

– Dobar, vrlo dobar. Falio nam je bod da prođemo grupu barem kao treći. Mislim da smo to igrama zaslužili, u obe utakmice protiv Šahtjora bili bolja ekipa, bilo je tamo 2:2, 3:3 dosta nesretno u nadoknadi. Protiv Atalante smo mi bili mnogo bolji u Zagrebu, oni u Milanu, ali smo opet bili u razlici 4:2, ako ćemo tako gledati. Samo sa Mančester sitijem nismo imali šanse, za očekivati u dva meča. Poklopilo se tako, da je u odlučujućim momentima Šahtjor uzeo bod Sitiju, ili je pobedila Atalanta u gostima protiv Šahtjora, što niko nije očekivao. To moraš prihvatiti, to tera na veći rad i verujem da ćemo biti uspešniji u Ligi šampiona.

U Srbiji se posebno iščekuje VAR tehnologija, svako kolo donosi nesuglasice i kontroverze sa suđenjem. U Hrvatskoj je uveden nedavno, da li ste i dalje protiv tehnologije, koja vas je skupo koštala u Ligi šampiona?

– Ja nemam taj stav od te utakmice, ja taj stav imam od kada sam bio trener u Lehu, tamo sam se prvi put susreo sa VAR-om, tamo sam upoznao sve manjkavosti VAR-a. Ne samo čekanje, ne samo ubijanje emocija, nego – i dalje postoji diskusija. U Hrvatskoj imamo VAR, pa opet imamo diskusije, i opet imamo čak posle utakmice to da na jednoj televiziji jedan sudijski ekspert analizira situaciju na jedan način, na drugoj na drugi način. Onda se pitaš, OK, imaš tehnologiju koja bi trebalo da bude nepogrešiva, i opet diskutujemo.

– Naravno, smanjio se broj evidentnih grešaka, ali mi po cenu gubljenja emocija smo se opredelili za VAR i ja to poštujem, ali neću nikad biti pristalica toga. Dogodi se da igraš 94. minut, daješ gol za 1:0 i raduješ se, a ne znaš da li treba da se raduješ jer neko to mora da iskontroliše. Onda nakon tri ili četiri minuta ti neko kaže “sad se raduj ili nemoj”. To mi je smešno i onda ostaneš sa facom “šta je sad ovo, zašto sam se radovao”. Nisam pristalica, ali prošle godine nismo imali VAR, pa je Dinamo bio prvak sa 25 bodova, sada imamo 18, a ima još 10 kola. Manje-više, smanjio se broj grešaka, ali ionako se to uvek izjednačavalo, te greške prema svakoj ekipi, jednom dobije jedan, drugi put drugi, to su ljudske greške i ja to prihvatam.

Luis Aragones je neverovatno uticao na mene

Čime su sve Erik Gerets i Luis Aragones uticali na Vas?

– Luis Aragones je uticao u smislu vođenja ekipe, kako menadžerisati jednu ekipu, kako se ponašati prema igračima, kako biti uz njih, kako ih nekada i treba provocirati, nekad biti podrška, nekada i kritičar. On je stvarno sjajan u tom delu, što se treninga tiče, nisam bio nešto oduševljen, ali sam uzeo taj deo. Sa druge strane, od Geretsa, vođenje ekipe, ali isključivo kroz treninge. Treninzi su mu bili sjajni, holandska škola, iako je bio Belgijanac. Dugo je bio u PSV-u, pa su svi treninzi bili zanimljivi, na svaki trening na koji sam išao, uživao sam u tome, iako nisam bio neki starter kod njega. Stvarno mi se svideo njegov način rada, to sam pokupio, ali nikog ne pokušavam kopirati, takav sam kakav sam.

Kod Aragonesa je fascinantan trenerski staž i dugovečnost.

– Sa Aragonesom delim slične trenerske početke, on je isto iz kopački prešao odmah u trenerski posao kao igrač Atletiko Madrida, tako sam i ja počeo. Dobro, ne u Atletiko Madridu, ali u austrijskoj drugoj ligi, nakon osam kola me je pozvao predsednik i rekao da je smenio trenera. “Hoćeš li ti preuzeti?” Ja sam to uradio, onda je krenulo. Imamo slične početke, nadam se da ću trajati kao on, sve najveće klubove je u Španiji vodio, i Sevilju i Betis, Barselonu, Atletiko, samo Real nije. A onda je sa reprezentacijom bio evropski prvak, vrhunski čovek i lider, otac igrača. Imao je za sve naše probleme razumevanje, bio je top!

Play Video2:37

Kom treneru nije želja da bude selektor reprezentacije?

Jedan od velikih snova je i reprezentacija?

– Kom treneru to nije želja, svako to želi da bude jednog dana. Već 13 godina sam klupski trener i jako se dobro osećam u toj koži, ako me sad pitate, malo je to dosadan posao, da radim na svaka dva meseca i da imam okupljanje na 10 dana, ali kad dođe situacija da moram da odlučim “da ili ne”, videću kako ću odlučiti. Naravno da su me u tom kontekstu dosta spominjali ovde u Hrvatskoj, selektor je najavio da će posle Evropskog prvenstva možda otići, a već mu se traži zamenik, svi me pitaju to. Naravno, velika bi mi čast bila, ali vreme će pokazati, za sada mi je lepo u Dinamu, imam još godinu i po ugovora, veoma sam srećan.

Da li je bilo teško uspostaviti autoritet kada ste odmah iz kopački došli u trenersku ulogu?

– Nije, bio sam kapiten igrača, najstariji, a tu su bili uglavnom mladi momci od 22 do 24 godine. Ja sam već završavao karijeru. Ali jednostavno mi se još igralo, nisam bio spreman da završim karijeru, bio sam zdrav, hteo sam da igram na nižem nivou i bio sam u drugoj austrijskoj ligi. Ali, bio sam i na terenu kao igrač autoritet, samo sam se prebacio, ostao sam igrač i bio sam trener, praktično sam 25 mečeva vodio kao igrač-trener. Nije mi to bio problem zato što ovakav kakav sam kao trener, takav sam bio i igrač. Odgovoran, disciplinovan. Tražio sam uvek to od sebe, onda i od igrača.

Ne treba brinuti za budućnost Dinama, dolazi vrhunska generacija

– Imamo ih puno, ušli su naši mladi među osam najboljih u Ligi šampiona, njihov trener Igor Jovićević ih sjajno vodi. Lepa je to generacija, mnogi su nam već priključeni. Antonio Marin, Joško Gvardiol, Josip Šutalo, Bartol Franjić, Tomislav Krizmanić, Renato Josipović, oni su svi već odradili dva ciklusa priprema sa prvom ekipom i to je naša budućnost. Trenutno su u Top 8 Evrope, sutra će kucati na vrata prvog tima, neki su već debitovali. Za budućnost Dinama se ne treba bojati.

Koliko stižete da ispratite srpski fudbal?

– Najviše pratim Zvezdu i Partizan, video sam u Evropi, a video sam i da je velika razlika, da je Zvezda ispred 10-ak bodova. I prošle godine su suvereno bili prvaci. Vidim da su bivši, ne saigrači, ali igrači protiv kojih sam igrao, Savo Milošević, sada u Partizanu. Vidim i da je Deki u Zvezdi, dolaze te moje generacije na čelo velikih klubova u regiji, drago mi je zbog toga. Tudor je u Hajduku, ja sam tu, nemam previše vremena, ali pratim. I kada je u pitanju neki igrač, skautiramo ga i pogledamo da li može biti za Dinamo.

Telegraf.rs