Pankov prvi put o utiscima nakon Kopenhagena i odlučujućem penalu

“Prvo, kad su počeli penali odmah sam rekao da ću da šutiram peti! Verovao sam da će to da bude odlučujući udarac. Hteo sam to. Kada je Borjan završio prvu seriju penala, Milojević i Kosanović su bili pored terena. Odmah sam znao da hoću da šutiram, javio sam se, ali sam ih sačekao malo. Da vidim hoće li još neko da se javi, a-ha-ha… Odmah sam rekao sudiji da sam ja taj. Šutirao sam i pogodio“, rekao je za Mocart sport Zvezdin junak.

Nije bilo povećanja tonaliteta u glasu koji je otkrivao da su ga gajila vojvođanska žita, kao u onoj seriji u kojoj je Slavko Štimac tinejdžer.

“Ja volim pritisak. Tačnije, ne osećam ga. Nikada nisam igrao u velikom klubu kao što je Zvezda, ali ne primećujem dodatnu težinu u sebi. To je razlog zašto sam bio hladnokrvan. Penale ne vežbam često, mada slobodnjake znam da opalim. Bilo je tako i u omladincima. Na primer, u Nišu mi Lala (Nenad Lalatović, prim.aut) nije davao da izvodim slobodne udarce, bilo mu je neozibljno da šutira štoper. Jednom me je častio, mislim da smo igrali protiv Bačke. I pogodio sam prečku.“

Društvene mreže krcate su karikaturama i šaljivim dosetkama koje podsećaju na ostvarenje Radovana Pankova u penal seriji. Jeste to bio ključni trenutak, ali oni koji detaljno prate fudbal i dalje se krste i levom i desnom rukom na koji način je bivši zlatni Orlić čuvao

N’Dojea. Nepodnošljivo lako, kao da pored njega nije leteća tvrđava.

“Ne znam kako je to sve izgledalo sa strane. Možda mu tipovi štopera kao ja ne odgovaraju, kao što ni meni ne odgovaraju neki špicevi. Ali volim da igram protiv takvih napadača. Nisam nešto osetio da je jak. Dobro igra telom, zaključava te, jer stalno hoće da te oseti rukom. Još kada ima suđenje na svojoj strani, kao što je sada imao, ne možeš da ga čuvaš ako mu se zalepiš na leđa. Samo mu nisam dao da me oseti na leđima. To je ključ.“

Zbog tih duela dobio je najdražu čestitku.

“Kopenhagen je igrao protiv Mogrena u Budvi 2009. godine, dobio ih je dva puta po 6:0, a N’Doje je tad igrao u prvom mandatu za Dance… Bio je tom timu Budvana i moj prijatelj, nekadašnji igrač Vojvodine Milko Novaković. Odmah posle utakmice mi je poslao poruku ove sadržine: Brate, kako si čuvao onog N’Dojea, svaka čast, meni je lepio naočare za sunce međunožjem“.

Sad je sve blistavo u životu 24-godišnjeg štopera. Nedavno je decenijsku ljubav krunisao dobijanjem sina. Igra za klub koji voli, ali bilo je i dramatičnih trenutaka. Posebno u Rusiji.
“Morao sam da se vratim kući u Srbiju, rekao sam sebi – vrati se, udri, i potpiši za Zvezdu. Tako je bilo posle samo godinu dana u Radničkom iz Niša. Kada sam išao u Rusiju nisam uopšte razmišljao o Zvezdi. Čak sam verovao da ću zauvek ostati samo navijač jer sam imao ekipu sa kojom stalno idem na utakmice. Verovao sam da ću posle Urala otići u Spartak ili Zenit. Moguće je da sam promašio ekipu, moguće je i da sam bio suviše mlad. Nije mi žao, nešto sam naučio.“

Da može verovatno bi izbacio iz sećanja da je ikad bio u Uralu iz Jekaterinburga.
“Bilo mi je užasno, veoma loše. Razočarao sam se u Rusiju. Ne govorim to zbog toga što ja nisam igrao. Ništa mi se nije svidelo. Rusi su dosta hladni, ne smatram ih braćom. Možda samo zato što smo pravoslavci. Ostalo – potpuno smo drugačiji. Na Kipru isto nisam mnogo igrao, ali bih se uvek vratio. Oni su takvi. Vole nas. Mada, stekao sam i u Rusiji prijatelje, ne mogu da kažem da nisam…“

Nije mu pomoglo ni to što je u Rusiju stigao kao član omladinskog tima koji je bio najbolji na svetu.
“U tom trenutku sam bio najskuplje pojačanje u istoriji Urala. Nije to bio veliki transfer, oko 300.000 evra plus 30 posto od sledeće prodaje, ali oni uglavnom dovode slobodne igrače. Na početku je bilo dobro, bio sam kao neki projekat kluba. Povredio sam primicač, vratio se, a onda ti dođu Spartak, Zenit… I normalno je što izgubiš. Onda je najlakše skloniti klinca iz tima. Posle poraza od Tereka došao je matori Rus, Sahanov. Odmah me je sklonio, kao i još nekoliko igrača. Pometlao nas je. Čak i to nije bio problem, koliko je problem bio što nije komunicirao s nama. Nekako sam izdržao do zime. Tokom priprema sam bio blizu ekipe, sve do završnog dela. Onda me je odmah sklonio, zapenio sam. Rekao sam da hoću na pozajmicu, posebno što je Lala bio s Čukom u susednom hotelu. Oni su me baš hteli. Ali predsednik se nije dogovorio sa Galetom (Dragan Obradović, vlasnik Čukaričkog, prim.aut.), nešto oko plaćanja nije bilo u redu.“

A onda se desila prelomna tačka.
“Posle nekoliko dana mi se trener prvi put obratio. Ponudio mi je da idem u Zirku u Ukrajinu, koja je već igrala plej-aut. Tamo je bio njegov prijatelj trener, čak su želeli da mi daju platu u punom iznosu dok sam tamo na pozajmici. Trener mi je pričao kako moram da pomognem njegovom drugaru da ostane u ligi. Obećao mi je da ću od leta da se vratim i da se borim za svoje mesto. Inatio sam se, nisam želeo da idem tamo jer me nisu pustili u Čukarički. Do kraja sam odigrao još jednu utakmicu. Namestio sam glavu da me neće biti nigde i bilo mi je lakše. Družio sam se s Dingom, sjajan momak, sad je u Partizanu. I njega je isto sklonio zbog nekog Gruzina.“

Preko Kipra i Radničkog Radovan Pankov je raskrčio put ka Marakani. Međutim, kada je dobio prvi poziv iz Crvene zvezde nije odmah reagovao. Želeo je da ispuni snove, ali uz određene uslove.
“Ja sam odmah znao da ću u Zvezdu, ali pregovori između klubova su bili dugi. Sa mnom su se dogovorili za pet minuta. Prvo me je zvao Mrkela, zatim i Terza, ali želeo sam da čujem šefa Milojevića. Jer šta mi vredi sve ako trener nije za mene? On nije u tom trenutku znao da li ide ili ostaje. Međutim, rekao mi je da bih morao da dođem u Zvezdu, da sam ja profil kakav im je potreban i da ću sigurno imati minutažu. Meni je to bilo dovoljno.“

Bila je to nagrada za sve. Za dečačku ljubav, za posvećenost, istrajnost i sjajne rezultate u mlađim kategorijama Vojvodine.
“Dve godine smo zaredom uzimali titulu u omladincima pod vođstvom Milana Kosanovića. U kadetima smo bili drugi. Imali smo sjajnu generaciju, možda poslednju veliku generaciju kluba. Tu su bili Sergej, Mijat, Babić, Rockov, Kosović, bio je Makarić… Pa Spremo. To je bio ubedljivo najveći talenat te generacije. Bio je tri puta bolji fudbaler od Filipa Jankovića o kome se tada najviše pričalo. Mi igrači smo znali“.

To su već bila lepa vremena. A bilo je i ružnih. Kao nebo teških. Njegova pleća o koja su se odbijali napadi Kopenhagena morala su brzo da ojačaju. Već sa 11 godina je ostao bez oca i strica. Poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Nerado priča o tome. Ali ne patetiše.
“Deda mi je zamenio tatu, gledam ga kao oca… Imao sam 11 godina. I bio sam svestan i nisam. Sećam se svega, ali u kasnijem periodu mi je više nedostajao. Keva je to najteže podnela, ali i to smo pregurali. Muka naterala. Nisam ja ni prvi ni poslednji koji ima takve probleme.“

Talenat za fudbal nasledio je od oca.
“Desetka je bio, igrao s Darkom Kovačevićem u Proleteru. Igrao je i u trećoj ligi u onoj staroj Jugi. Kažu da je bio baš dobar, da je mnogo znao lopte. Ipak, odlučio se da se posveti biznisu, zato nije napravio veću karijeru…“

Logično je bilo da priču završimo lepim temama. Posle potpisa za Zvezdu i svega što je uradio u Kopenhagenu, Pankov ima nove snove vezane za daleku i bližu budućnost.
“Voleo bih da Liga šampiona ne može da se zamisli bez Zvezde. Nemamo para kao ostali, ali dajemo šmek ovom takmičenju posebno na Marakani. Ovde neće biti lako nikome, nije bilo lako ni Liverpulu, pa neće ni Jang Bojsu. Ubeđen sam da idemo u Ligu šampiona. Nismo favoriti, ali mi Srbi volimo da nas potcenjuju i nipodaštavaju. Onda nas onaj odozgo pogleda. Uvek smo pravi kad je najteže. Tako je i u istoriji. Ne damo se. Nećemo se dati ni sad. Posebno ako prođemo Jang Bojs.“

Hipotetički, ako Zvezda uđe u Ligu šampiona, koja je grupa iz snova Radovana Pankova?
“Voleo bih Dinamo iz trećeg šešira. Da odigramo utakmicu 21. veka na ovim prostorima, a-ha-ha… Zatim Juventus, voleo bih da čuvam Ronalda. I na kraju, Real ili Atletiko. Taman“, kao iz topa će Pankov.

mozzartsport.com