“Ne bih da omalovažavam Real, ali sa Zvezdom je bilo najteže”

Gracijano Manari, nekadašnji napadač Milana, prisetio se gostovanja u Beogradu pre 33 godine i čuvene magle u kojoj je rođeno Berluskonijevo čedo...

Svake godine u ovo vreme navijači Milana i Crvene zvezde motaju film unazad i prisećaju se legendarnog dvomeča u Beogradu iz kojeg su Rosoneri izašli kao pobednici i tako započeli evropsku dominaciju.

Na tom putu pomogla im je čuvena magla. Koliko god da smo puta pomenuli kako su sve priče oko tih utakmica ispričane, svake godine mediji izvuku nekog novog aktera i vraćaju ga na taj 9. novembar 1988. godine.

Britanski Skaj tako je uradio razgovor sa Gracijanom Manarijem, tada tinejdžerom, koji je igrao u ponovljenom meču. Manari se prisetio mnogih detalja iz tog vremena, počevši od saradnje sa Arigom Sakijem...

"Naš stil igre krajem osamdesetih bio je različit u odnosu na sve ostale vrhunske timove. Pre Sakija italijanski fudbal se fokusirao na sjajnu odbranu i kontranapad. Sa Arigom smo počeli da pritiskamo na polovini rivala. To je bila totalna inovacija. On nas je naučio da igramo kao tim. Veliki čovek i inovator", počeo je svoje izlaganje Manari, sada trener u Kini.

Lajkujte našu stranicu na Facebook-u

"Saki nije mnogo znao o mladim igračima kada je došao u Milan. I to nije krio. Zamolio je Barezija da mu kaže nešto o nama. I Franko mu je kazao da mene na treningu ne mogu da uhvate koliko sam brz. Njemu se to svidelo, jer trebao mu je napadač takvog profila, koji pritiska odbranu. I počeo sam da igram za prvi tim sa 18 godina. Ponekad bi me stavljao u startnu postavu umesto nekih daleko zvučnijih imena pošto sam bio dobar u presingu".

A šta će mi ćaća reć? Gdje si bio, sinko, dva dana? Gdje si spavô? Što si ijo, a što pio?

Manari se seća trenutka kada je Saki došao u Milan. prozvali su ga Gospodin Niko, jer bio je nepoznat, nije imao veliku igračku karijeru. Ali Berluskoniju se dopalo kako igra njegova Parma. Sam Saki odgovorio je sumnjičavcima pitanjem kojim je kupio javnost: U redu, nisam bio veliki igrač... A da li dobar džokej pre nego što to postane mora da bude konj?

Bio je to prvi korak ka stvaranju velikog Milana. Onda je uspeo velike zvezde da ubedi da treba da igraju onako kako je on zamislio, da bi konačno došla i titula što je Rosonerima obezbedila izlazak u Kup šampiona.

Na putu do prve od dve vezane titule prvaka Evrope Milanova najslavnija pobeda je verovatno ona protiv Real Madrida na san Siru (5:0), međutim do nje ne bi došlo da italijanski velikan prvo nije pregrmeo beogradsku maglu i nadahnutu Crvenu zvezdu. Posle tih utakmica, tvrdi Manari, sve je išlo lagano. Real u polufinalu ukupnih 6:1, finale sa Steauom 4:0.

"Zvezda je definitivno bila naš najteži protivnik. I ne govorim to da bih omalovažavao Real. Jednostavno, sa Zvezdom je bilo najteže. Mogu slobodno da kažem da smo Kup šampiona osvojili u Beogradu".

Manari ne spori da je kontroverzi bilo, kao što ne spori da uslova za nastavak utakmice pri rezultatu 1:0 za Beograđene nije bilo.

"Bio sam na klupi na toj prvoj utakmici i mi sa tih pozicija ništa nismo mogli da vidimo. Sakija su morali da obaveste da je Dejan Savićević postigao gol. A mi igrači smo shvatili da je Virdis isključen tek kasnije, kad smo ga videli potpuno obučenog u svlačionici. Bili su nemoguići uslovi za igru. Potpuno nadrealno. Sudija je morao da prekine"...

Prisetio se nekadašnji napadač Milana i političke situacije u Jugoslaviji u to vreme.

"Nije mnogo prošlo od tada, došlo je do građanskog rata. Mi nismo izlazili iz hotela... A na stadionu 100.000 ljudi. Bilo je pomalo zastrašujuće. Ipak sam imao samo 19 godina. Pitao sam: Moram li da igram pred svim tim ljudima? Za njih je ta utakmica bila kao rat. Trudio sam se da ne mislim o tome, da sebi nametnem stav da sam dovoljno brz i da niko neće moći da me uhvati".

Sećanja ne blede ni posle 33 godine...

"Sećam se da je bilo mnogo hladno tokom zagrevanja. Otišli smo na sprint i Kostakurta me je zezao: Gracijano, danas nisi tako brz... Uradio je to smišljeno. Posle toga sam se opustio i sve je bilo u redu. Osim što je gol bilo nemoguće dati. Čak i kad smo ga dali, a lopta je bila pola metra u golu, sudija to nije video. Prava noćna mora".

Pamti Manari i sudar Donadonija sa Goranom Vasilijevićem posle kojeg je njegov saigrač ostao da leži nepomičan na terenu.

"Izgledalo je kao da je mrtav. Bilo je suza u svlačionici, ali i odlučnosti. Stariji igrači poput Barezija i Van Bastena prenesli su na nas uverenje da možemo do pobede, da smo bolji. Penali? Nismo se uplašili"...

Gracijano Manari zamenjen je u završnici. Umesto njega ušao je još mlađi Masimilijano KapeliniSakijeva ideja bila je pomalo čudna - da momak od 17 godina izvede jedan od penala u seriji.

"Tada je Frank Rajkard prišao treneru i rekao mu: Nemoj da uništavaš dete, pusti mene da izvedem penal. Saki ga je pitao kako ćeš kad nikad ne izvodiš penala. Rekao mu je: Nema veze, nije me briga. Ako promašim podneću to. On ima samo 17 godina. Eto i zbog toga je Rajkard tako sjajan tip. Bilo je mnogo dobrih likova u tom Milanu. Da pruže ruku, da podviknu kad je potrebno. Mislim da je takvu družinu sastavati veoma teško, toliko šampiona i dobrih ljudi na jednom mestu".

Milan će posle Beograda na putu do trofeja primiti samo još jedan gol...

"Barezi je gigant, veoma brz, dobar tehničar. Kada hoćete da probijete Maldinija, morali ste do da radite iz tri puta, jer on bi se uvek vraćao i stao ispred vas. To su dva najbolja defanzivca u istoriji fudbala. Kada njih imate protiv sebe na treninzima utakmice vam postaju lagane".

Na pitanje da li je taj Milan s kraja osamdesetih najbolji tim svih vremena kazao je:

"Nisam video sve velike ekipe, naravno, to i nije moguće. Kasnije je bila sjajna Barselona. Ali da - taj Milan sigurno je bio jedan od najvećih. I pored toga što sam imao malu ulogu u svemu navijače me pamte. Ponosan sam na to", zaključio je Gracijano Manari.

Mozzartsport