KAKO JE FSS OTERAO NAJBOLJEG TRENERA: Posle toliko vremena progovorio

Fudbalski stručnjak i trener Čikaga Veljko Paunović otkrio je kako se oseća kao strateg ekipe iz MLS-a, kao i koliko mu nedostaju ljudi iz Srbije.

Paunovića mnogi smatraju za jednog od učitelja fudbala u Americi, ali Veljko naglašava da se na tom kontinetu naziva “sokerom“ a ne fudbalom.

“U mnogo čemu. Na prvom mestu po tome kako ljudi doživljavaju sport, koji ovde, za razliku od statusa koji ima u celom svetu, nije na prvom mestu. Pa do toga da momci koji se nalaze u godinama kada njihovi vršnjaci u Evropi i Južnoj Americi uveliko grade karijere još uvek nisu sigurni u to da li će fudbal biti njihovo zanimanje. Oni još uvek nemaju taj unutrašnji nagon da budu fudbaleri, da žive, da jedu i dišu fudbal. To se ne stiče preko noći, ali smo mi strani treneri zato tu, pokušavamo da im razvijemo taj strast i nagon, mi smo neka vrsta motora koji bi trebao da preobrazi taj sport ovde…Ali stvari idu na bolje, imajući u vidu da je to mlad sport u odnosu na druge popularne sportove u Americi, da MLS liga postoji tek od 1997. godine, da su klubovi tek u poslednjoj deceniji počeli da razvijaju svoje akademije, fudbalske škole u kojima se talenti otkrivaju i razvijaju…Ono što je možda najvažnije, a što će biti i najteže, jeste da fudbal u kulturološkom smislu još nije zauzeo svoje mesto, nije prihvaćen kao nacionalni sport poput bejzbola, košarke, američkog fudbala, hokeja,“ rekao je Paunović u intervujuu za sajt serbiantimes.info.

Srbin je rekao kako se tržište fudbalera u Americi konstantno raste i da sve veći broj zvezda ima za cilj da dođe “preko bare.“

“Svakako mnogo, jer oni su ti koji ovdašnje klince inspirišu da izaberu fudbal kao hobi, sutra možda i kao životno opredelenje. Oni su rol-modeli za generacije koje dolaze, a mi treneri se bavimo ovima koji su već stasali za fudbalere, pokušavamo da ih u potpunosti okrenemo fudbalu, da ih podignemo na viši mentalni i takmičarski nivo.“

Usledilo je i pitanje koliko je zadovoljan onim što je sam napravio u Čikagu.

“ Rezultatski nisam, očekivao sam da uradimo više, moglo je i moralo bolje. Ali sam zadovoljan što smo negde u senci tih rezultata uspeli da rekonstruišemo jedan klub koji je bio na izdisaju. Od igračkog pogona do infrastrukture.“

Naravno, neizbežno je bilo i pitanje vezano za večite rivale.

“ Pratim sve, redovno se čujem sa kolegama sa kojima sam radio u reprezentaciji a koji su danas treneri u klubovima. Zvezda je dominantna bila i ove godine, sve čestitke na selekciji igrača i plasmanu u Ligu šampiona. Za sve nas Srbe bila je velika stvar da imamo predstavnika u najjačem evropskom takmičenju, a Zvezda tamo nije razočarala, naprotiv. Šta da kažem o Partizanu…To je moj klub, svaki poraz me boli i svaki put se naježim kada mi deca puste himnu Partizana na “jutjub”. Bodrimo i navijamo da se Partizan što pre digne na noge.“

Šta je najveći problem Partizana?

“ Neću da pričam o problemima sa ove distance. Ne bi bilo pošteno prema ljudima koji tamo rade i suočavaju se sa tim problemima svakodnevno. Ono što mogu da kažem jeste da se problemi najbolje rešavaju kada se dobro identifikuju. Treba krenuti od bazičnih stvari, od onoga u čemu smo dobri i uspešni, a to su talenti, fudbaleri i trenerska struka. Partizan treba da počne od fundamenata. U klubu mora postojati ideolog koji će naći najbolji put da se talenti, kojih ima, stručnom rukom vođeni na pravi način razvijaju i da jednog dana maksimalno doprinesu prvom timu.“

Misliš da je to recept i za značajnije učešće naših klubova u evrokupovima?

“ Naravno. Zvezda je u tome uspela u prethodne dve sezone, na tu domaću selekciju nakalemila je dobre inostrane igrače, uz koje naši talenti mogu da se razvijaju i nauče. Takođe, naši najveći klubovi moraju da se odluče šta je cilj…Da li da razvijaju naše talente da bi podigli ekipu na viši nivo, odigrali neku značajniju ulogu u Evropi ili, kao što je to do sada bila praksa, da ih prodaju praktično iz podmlatka, zarad golog preživljavanja, i bez veće afirmacije u našim klubovima….

Četiri godine su prošle od veliokog uspeha na Novom Zelandu. Da li misliš da pojedini igrači nisu dovoljno iskorišćeni na Mundijalu u Rusiji.

“ Na Mundijal je na kraju otišlo dosta igrača iz te selekcije, ali mislim da u kvalifikacijama nisu bili dovoljno zastupljeni. Iz iskustva znam koliko je kompleksno vođenje jedne reprezentacije, koliko faktora može da utiče na konačan rezultat. U klupskom fudbalu imaš dva prelazna roka, između kojih 6 meseci radiš sa istom grupom ljudi. A na svakom reprezentativnom okupljanju zatičeš druge igrače, zbog povreda, kazni… Tako da ne mogu da ocenjujem učinak reprezentacije jer ne znam sa kakvim su se sve problemima suočavali. Ono što mogu jeste da kažem da sam presrećan zbog tih momaka, zbog karijera koje su napravili i uspeha koje postižu. Pogledajte koliko pomažu svojim klubovima da budu uspešni. Ono što bih voleo, a što je možda i odgovor na tvoje pitanje, jeste da više pomognu reprezentaciji. Možda im treba posvetiti više pažnje i dati više prilika. U redu, priliku treba zaraditi, ali ja mislim da su ih oni već zaradili i zaslužili. U kontaktu sam sa tim momcima i znam koliko vole dres Srbije. Imamo našu wats-up grupu i tamo jedni druge hvalimo i česitamo. Ko zna, jednog dana se možda ponovo okupimo na istom mestu(zagonetni osmeh).“

Pitanje koje nije moglo da se zaobiđe bilo je naravno i mesto selektora u srpskoj reprezentaciji.

“ Teško pitanje. daj mi da razmislim… Nisam očekivao i samim tim nisam razočaran. Da sam dobio poziv a da se ništa nije desilo, bio bih razočaran…Da je bilo neke inicijative a da nismo uspeli da se dogovorimo bio bih razočaran. Ali pošto inicijative nije bilo, nema ni razočarenja, “ rekao je Paunović u izjavi za serbiantimes.info.

Paunović veoma dobro i detaljno prati najkvalitetnije fudbalsko takmičenje u Evropi i ima samo reči hvale za srpskog fudbalera.

Obožavam Ligu šampiona, pratim je stalno, a ove godine sa posebnim zadovoljstvom jer je u prvom planu naš Dušan Tadić i njegov Ajaks, koji igraju sjajno. Tadić je srpski Zidan, uživam da ga gledam. Mnogo mi se sviđa elan sa kojim igra Ajaks, ali mislim da sa njim i bez njega to nije ista priča. Sve je u igri. U tom smislu me podsećaju na nas (mladu reprezentaciju Srbije, prim.aut.). I za nas su, kada smo došli do polufinala, rekli: Hej, pa ovi mogu i da osvoje prvenstvo! Tako da je sve moguće, pa i da Ajaks postane šampion Evrope. Nisam siguran da je Totenhem jača ekipa od Juventusa. A ako uđu u finale, to je jedna utakmica i onda je sve moguće.“

Koliko ti znači i predstavlja olakšavajuću okolnost to što u ovom delu Amerike živi i radi mnogo naših ljudi?

Naravno da puno olakšava, ali mi je žao što nismo uspeli da na stadion privučemo više naših ljudi. Voleo bih da vidim više srpskih zastava i zastava Partizana, Zvezde i Vojvodine na našim utakmicama. Očekivao sam da će više ljudi samoinicijativno početi da dolazi na naše mečeve, ali sam svestan da su naši ljudi ovde prinuđeni da se bore za egzistenciju i da im to oduzima mnogo vremena i energije, da treba brinuti o porodicama, tako da razumem. To slobodno vreme je puno lakše naći u Evropi nego ovde.

Kurir sport/Serbiantimes.info/Antonije Kovačević