“Italijanski Mesi” pokazao da vredi

Partija Italijana jedan od utisaka Zvezdinog ubedljivog izdanja protiv Kairata

Onaj trenutak kada Aleksandar Dragović čisti loptu i Vagnera Lava, potom ustaje kao marinac i savršenim pasom spaja sa golom Luisa Dionija.

Oni momenti inspiracije Aleksandra Kataija, koji je pored dva gola deci na tribinama Marakane isporučio kompletnu žurku... Sve su to bili dodiri klase. Zvezdane klase.

Dostojni mnogo višeg nivoa fudbal, nego što je drugo kolo kvalifikacija za Ligu šampiona i kazahstanski Kairat.

Nije to opipljiv i egzaktan podatak, ali najveći trijumf Dejana Stankovića i njegovihi izabranika leži u tome što su za jedno veče popravili sliku jednog velikog kluba. I to je Crvena zvezda u svojoj biti, kao i onaj nalet, emocija i pet golova u mreži dekoncentrisanog golmana Kairata.

Velika zabrinutost zamenjena je euforičnim razmišljanjima o sigurnom plasmanu u Ligu šampiona, jakim predviđanjima da su sve kockice posložene i da je vreme za novi iskorak. Zvezda jeste briljirala, ali trijumf protiv Kairata ne treba glorifikovati više od dva dana, jer crveno-beli nisu ispunili nijedan od zacrtanih ciljeva. Jesu blizu, i jesu na pravom putu, pošto je ekipa delovala mnogo svežije i spremnije nego pre sedam dana.

Dobio ga je u 15 poslednjih susreta, zašto ne bi i 16?

Ali ona deca i navijači koji su meč posmatrali na malim ekranima, bili su egzaltirani i željni da meč i dalje traje. Zbog dodira klase i privilegije gledanja Aleksandra Kataija iz nesporedne blizine (mada su i ostali bili jako raspoloženi i zaslužili čestitke).

O igračkom opusu lenje srbobranske bitange je mnogo toga rečeno posle Slovan Libereca, Genta, Ararat Jermenije, kada je kao rođeni umetnik ponosno nosio Zvezdin barjak kroz Evropu. I jako je teško ponavljati se i pisati o njegovoj fudbalskoj arhaičnosti koja je melem za oči navijača Crvene zvezde. Ali deluje da bi Aleksandar Katai u narednim danima i utakmicama mogao da bude još bolji i ubojitiji.

I to zbog dodira klase sa druge strane terena u režiji Filipa Falka. Skupo plaćeni Italijan došao je u Crvenu zvezdu u vrlo delikatnom momentu. Prvo, nije se znalo kada će, i da li će uopšte, Aleksandar Katai nastaviti karijeru. Još kada se tome doda ograničenje u Superligi sa brojem stranaca, zatim korona koja je zakačila momka iz Pulje. Nekadašnji član Lečea morao je da se zadovolji doziranom minutažom, koja mu je, košarkaškim rečenikom, skratila nogu i mogućnost za opuštanje. Kada god bi dao gol na gostovanju, Filipo Falko je u narednom meču bio na klupi.

I stalno je bio u tom međuprostoru, ostavivši najopasniji utisak kada je u pitanju jedan stranac – da nema utiska. Videlo se da je znalac i da se oslanja na savršenu kontrolu lopte levom nogom, ali je nedostajao kontinuitet i šansa u mečevima koji bar mirišu na spektakl. Sve do jula ove godine. Slabija forma El Fardu Bena naterala je Dejana Stankovića da preskoči onu obaveznu lekciju o starim zaslugama, čak i da otupi na priče o horničnoj korisnosti reprezentativca Komorskih Ostrva u evropskim kvalifikacijama. Sa Benom van ritma, Crvena zvezda nije bila previše opasna, i što je za Dejana Stankovića moglo da bude pogubno lako čitljiva. Čak su se čuli komentari da ofanziva srpskog šampiona zavisi od futsal kombinacija Ivanića i Kataija.

Sve do pojave Filipa Falka na drugoj strani terena. Nije iskusni Italijan pružio partiju za dugo sećanje, niti je briljirao kao Aleksandar Katai, ali je ispunio osnovni zadatak. U sadejstvu sa Markom Gobeljićem učinio je da Crvena zvezda bude aktivna po desnoj strani, i da se Zvedin Magiko oseti rasterećenim, te da ne vidi sebe kao igrača koji je osuđen na solo pokušaje i saradnju sa Ivanićem. Dok ostatak ekipe čeka da Katai nešto uradi.

Videlo se prilikom svakog dodira sa loptom rezervisanost u Falkovim idejama, i biranje leve noge kao sigurnog rešenja. Međutim, bio je stalno aktivan, blizu lopte i u epicentru dešavanja, kao kada mu je u prvom poluvremenu golman Kairata odbranio udarac iz blizine. Iz racionalne partije Falko je došao u situaciju da postigne pogodak i uglavi se u Zvezdin paket majstorstva. Bio je to prodor uz savršenu kontrolu lopte i lep udarac levom nogom. Uz lavovsku riku, kao nekada njegov slavni zemljak Paolo Rosi, Filipe Falko je proslavio prvi evropski pogodak u crveno-belom dresu. Jasno je da je mu je pao ogroman teret s leđa, posebno što je prethodnih meseci Falko živeo u čudnom okruženju. Kao skupo plaćeni igrač morao je da da se zadovolji doziranom minutažom. Da ne govorimo o tome da je u Lečeu bio voljen, mažen i pažen, a da je Marakani postao jedan od mnogih... Kada tome dodamo i probleme u komnikaciji, izazvene nepoznavanjem engleskog jezika, jasno je zašto Filipo Falko u Beogradu nije bio istinski srećan. Tu psihološku vratolomijumomak iz Pulje je savladao, ali je sada sve na njemu i Dejanu Stankoviću.

Trener crveno-belih na kvalitetima Filipa Falka može da baštini optimizam i priliku da rastereti Aleksandra Kataija. Prilično delikatan zadatak, jer Falko ima povremenu naviku da solo prodorima završava akcije, pošto je u Lečeu navikao da bude gazda. Tu će Stankovićeva uloga biti krucijalna, kao i sposobnost da sakrije Falkove pojedine nedosatatke.

Moguće je da će Falko imati problema u defanzivi i da će zbog toga patiti Milan Gajić ili Marko Gobeljić. Vidljivo je još nešto, da se povremeno ponaša kao prava desetka ili kako u Italiji to vole da kažu „trekvartista“. I da sve radi u manjoj brizini. Ali i tim detaljom će morati da se bavi Dejan Stanković.

Na njegovu i radost Aleksandra Kataija sada ima Filipa Falka kao ozbiljnu opciju. Igrača sposobnog da raširi Zvezdinu igru i rivala. A onda je sve lakše.

Mozzartsport