ISPOVESTI BIVŠEG IGRAČA ZVEZDE! “Navijači mi 2003. nisu dali da pređem u Hajduk iz Splita”

https://www.instagram.com/napa_apartments/

"Da se razumemo, Delije su samo htele od uprave kluba da mi se, kao detetu Zvezde, napokon pruži šansa posle dobrih sezona na pozajmicama, dok je Torcida pravila problem zato što sam Srbin. Istina je da sam imao predugovor sa Splićanima, kao i da sam bio blizu Željezničara", rekao je u intervjuu za Telegraf Nenad Purke Stojanović koji i sa 42. godine aktivno igra fudbal i koji je nadimak dobio od Dejana Stankovića

Kažu da je forma trenutna i prolazna, a da je klasa večna! Da za onog ko "poznaje materiju" ne postoje prepreke u smislu godina, te da majstor ostaje majstor čak i kada u 42. navuče dres, nazuje kopačke i istrči na fudbalski teren!

Upravo takav je slučaj sa Nenadom Purketom Stojanovićem, nekadašnjim fudbalerom Crvene zvezde i detetom kluba sa Marakane, koji u dresu Hajduka sa Liona igra 5. ligu Srbije sa istim onim žarom sa vrhunca karijere. Karijere koju će mnogi najviše pamtiti po onoj istorijskoj tituli Leotara, kada je Purke "bušio mreže" u prvoj zajedničkoj ligi Bosne i Hercegovine, kao i kroz duplu krunu u dresu Zvezde i ulogu koju je imao tada na Marakani.

Oni stariji navijači srpskog šampiona se i te kako sećaju te njegove uloge džokera, kada je ulazio na teren i postizao golove u trenucima najpotrebnijim za klub. Zato su ga i voleli, jer je i za pet minuta provedenih u igri ostavljao srce na terenu.

Čini to Purke i danas, što se jasno videlo prethodne sedmice kada je, iako kuburi sa povredom, igrao i osminu finala Kupa FSS na terirotiji Beograda, a zatim i derbi Prve Beogradske lige protiv Dunava. U prvom meču protiv Poštara je ušao sa klupe i asistirao za konačno rušenje rivala, da bi u pomenutom derbiju upisao gol i asistenciju za trijumf od 2:1 kojim je Hajduk došao do neverovatnih 10 pobeda iz isto toliko mečeva. Plus, tu su i tri trijumfa u Kupu.

Imamo 13/13 za sada, što iskreno nismo očekivali. Jeste nam bio cilj i plan da se pojuri Zona ove godine. Pre dve godine nam je korona pokvarila planove, tada je Poštar ušao ispred nas zato što su bili prvi na tabeli. Sada smo krenuli dobro, imamo odličnu ekipu. Žal i grehota je to što nam je gazda Ljubomir Popović Puta, inače alfa i omega kluba, preminuo nekih 15-20 dana pred početak prvenstva. I to nam je dodatni motiv i nešto što nas nosi, da opravdamo očekivanja koje je on imao i da ove godine uđemo u Zonu - počeo je svoju priču za Telegraf Purke, a zatim se osvrnuo na to kako je završio na Lionu:

- Fudbal sam uvek voleo, nema tu šta da se krije. Ozbiljnije sam igrao do neke 33. ili 34. godine kada sam iz Pljevalja otišao u Azerbejdžan. Napravio sam taj neki ugovor, vratio sam se u Srbiju i do danas igram iz ljubavi. Promenio sam dosta klubova po Beogradu i nižim ligama. Bio sam u Žarkovu, IMT-u, Brodarcu, Kaluđerici, odakle sam i ja. A Hajduk je ispao sasvim spontano. Živim blizu, družio sam se sa pokojnim Putom i njegovim sinovima i upravo me Puta pozvao da malo pomognem. Tako je i nastala priča da probamo da vratimo Hajduk gde mu je mesto, barem neka Zona ili Srpska liga. To je klub koji ima ime i renome, svidela mi se priča i sada bukvalno uživam u fudbalu. Nema pritiska, lep teren, prijatna i porodična atmosfera. Što se tiče fudbala u 5. ligi, on se i te kako prati. Ima tu neku draž. Od nekih bivših imena tu je i Boban Stojanović, moj veliki prijatelj koji je igrao u Zvezdi i koji igra sada za Posavac Tišmu. I on ima 42 godine kao i ja, igra sasvim dobro, daje golove i drži taj klub. Branislav Subašić igra u Ravnoj gori... Ima ih dosta koji igraju za svoju dušu.

Deki Stanković mu dao nadimak Purke, zbog "sumnjive bolesti" preskočio polusezonu u borbi za titulu

Stojanović je dete Zvezde i sa devet godina je stigao na Marakanu i prošao celu školu, a za Telegraf je otkrio kako je uopšte završio na fudbalu, i to u redovima najtrofejnijeg srpskog kluba.

Nenad Purke Stojanović

Stojanović sa novinarom Telegrafa Foto: Mario Marić/Telegraf

Ja sam, inače, iz Kaluđerice i tada je bilo vreme opasnih ulica i krajeva i pokojni deda me doveo da treniram kako bi me odvukao od toga. Nisam ja ni planirao, niti su kod kuće razmišljali, da ću ja da se bavim tim. Prvi trener mi je bio Vojin Lazarević, kasnije Toma Milićević, Stevan Otojić, pokojni Žota Antonijević... Imao sam dosta dobrih trenera u tim mlađim kategorijama. Posle i Muslin i Rajevac u prvom timu.

Upravo je tada, po dolasku u Zvezdu, dobio nadimak Purke. Nadimak po kom je i danas prepoznatljiv.

Mi iz Kaluđerice džanarike ili šljive zovemo purkače. Neko zove ringlovi, neko piskavci, kod mene u kraju su purkače. A ja sam kao dete sa devet-deset godina dolazio na Marakanu i sećam se, ovde na autobuskoj stanici prekoputa Zapada, bilo je stablo purkača na koje sam se ja, kao mali majmun, penjao pre i posle svakog treninga. Napunim džepove i pravac Kaluđerica. I onda su me, sećam se, Zoran Urumov, Dejan Stanković, Marko Pantelić i Ognjen Koroman stalo zezali. Deki je uvek pitao šta mi je to po džepovima. Ja mu kažem da su purkače i izvadim, a on će: "Nisu to purkače, već ringlovi." Sutradan ja dođem na trening, a oni će "evo ga, stigao Purkača." I tako od devete godine ostade nadimak Purke. Čak i kada sam posle igrao za prvi tim, novinari nikad nisu pisali strelac Nenad Stojanović, već Purke Stojanović. To je moju majku jako nerviralo, zvala je Žurnal i Sport sto puta: "Ja sam detetu dala lepo ime, a vi pišete Purke." I na kraju ostade tako. Ja, evo, sad tvrdim da od 25 igrača Hajduka 17 ili 18 ne znaju kako se zovem. I trener kada čita sastav kaže Purke Stojanović.

Kao i mnogi pre i posle njega, Stojanović je put do prvog tima Zvezde morao da traži preko pozajmica. Železnik, Mladost Apatim, Jedinstvo Ub... timovi u kojima je Purke igrao i davao golove, da bi preporod doživeo u Leotaru s kojim je bio prvak BiH i o čijoj istorijskoj sezoni je Telegraf već pisao.

Ja sam Zvezdu voleo i danas je volim. Sanjao sam da nosim na Marakani crveno-beli dres. Jesam prošao dosta pozajmica, ali tu mi je i otac mnogo pomogao kroz priču. Bio sam dete koje je razmišljalo da je bolje da igram negde drugu, treću ili četvrtu ligu na pozajmici nego da sedim i budem 25. igrač i da niko ništa ne dobija. Gde god me Dragan Džajić slao, ja sam prihvatao. Bečej, Železnik, Mladost Apatin, Jedinstvo Ub, Leotar iz Trebinja... Konstantno sam igrao i imao sam utakmice u nogama. Tamo sam bukvalno buknuo, osvojili smo titulu, dao sam dosta golova. Leotar mi je bio odskočna daska, odigrao sam jednu vrhunsku sezonu koja se i danas pamti. Kada sam došao u Zvezdu već sam bio spreman, ali sam imao malo i tu nesreću što je konkurencija bila paklena. Pantelić, Žigić, Mrđa Bogavac... nezgodno vreme u principu.

Otkrio je Stojanović i kako je završio u Trebinju, te se prisetio vremena provedenog u dresu Leotara.

Godinu pre toga sam igrao u Jedinstvu sa Uba, a Leotar je u Premijer ligu uveo Miodrag Profa Radanović. Tada se pojavila priča da dođemo Boban Stojanović, Musović i ja, sve igrači koji su bili u Jedinstvu, a kada je Mile Jovin posle preuzeo tim on me je i povukao dole. Leotar je tada imao cilj da ne bude među šest ekipa koje ispadaju iz lige. Uopšte nam nije bilo predstavljeno da dolazimo i jurimo visok plasman. Ja, iskreno, nisam znao ni gde idem. Kada su me zvali iz Zvezde i rekli da idem za Trebinje, nisam znao kakva je situacija. Prva sezona zajedničke lige, malo posle rata, nije baš bila naivna situacija... šest srpskih, šest muslimanskih i šest hrvatskih klubova igraju ligu. Utakmice su bile jako teške, dosta dobrih igrača je tada igralo, a u međuvremenu su napravili vrhunske karijere.https://www.youtube.com/embed/lzbBHvR-C24?showinfo=0&rel=0&hd=1&feature=player_detailpage

- A u Leotaru se tako poklopilo da smo mi od prve utakmice krenuli da igramo fudbal i da uživamo. Namestio se tako jedan sklop igrača da smo na svakim pozicijama bili dobri. Čak i kada smo na polusezoni bili jesenji prvaci, niko nije razmišljao o tituli. Imali smo neku nadu da bi mogli, ali niko to nije spominjao pored takvih ekipa kao što su bili Željo, Široki, Sarajevo, Zrinjski sa Lukom Modrićem. Pazite, Željo je imao strašnu ekipu te godine. Nijednom ga nismo dobili, a osvojili smo titulu. Poklopile su se neke stvari, dobijali smo male utamice, dok su oni kiksirali tu. To nam je i donelo titulu i mislim da smo je zasluženo osvojili.

Dugo je Leotar bio prvi u šampionatu, da bi u finišu poklekli i dozvolili Želji da pređe u vođstvo. Međutim, tim iz Sarajeva nije uspeo da pobedi Široki Brijeg u poslednjem kolu, iako su mnogi videli lidera da ostaje na tronu.

Bilo je priča da će jedni druge da puste, pravile su se raznorazne kalukalcije, ali je činjenica da smo sve mečeve igrali na "krv i nož." Iskreno, čak i kad je Željo prešao u vođstvo, nama niko nije stvarao neki pritisak da moramo da budemo prvi. Mi smo samo igrali utakmicu za utakmicu jer smo, u principu, naš cilj ostvarili i ostali smo u ligi. Posle je bilo "E, mogli bi kad smo već blizu da damo sve do sebe pa šta bude." Zato smo i igrali jedan lep i efikasan fudbal. Pored toga što sam ja dao 20-30 golova ili koliko već, Mulina je imao 13-14, pa onda Krunić 12-13, bekovi i štoperi su takođe davali golove. Kad je meni bilo loše, Pavle Delibašić je igrao vrhunski, kada njemu ne ide onda se nekom drugom namesti. Imali smo tu neku porodičnu atmosferu da uopšte nije bilo bitno ko igra i ko počinje. Samo smo uživali u fudbalu i to nam se vratilo.

Ono što je bio hendikep za Leotar, jeste činjenica da su skoro celo proleće igrali bez Stojanovića koji je navodno bio bolestan i imao tuberkolozu. I tada, kao i danas, ta situacija je mnogima sumnjiva, pa čak i samom Purketu.

Imao sam upalu pluća, baš kada smo na pripremama igrali prijateljsku utakmicu sa Zvezdom. Sećam se ružnog vremena, pada je kiša. Tad je Zvezda bila na pripremama dole, ja se prehladim, dobijem upalu pluća i nisam trenirao desetak dana. Onda sam radio neke preglede gde su oni meni navodno konstatovali da imam tuberkolozu i da ne bih smeo da igram. Neke priče postoje da je to bilo malo namešteno iz Saveza. Već je bila polusezona, trebalo je drugi deo da krene, a ja sam stvarno dobro igrao. E, sad, to su bile priče. Radio sam kontrole na VMA i drugde, ali sam bio odstranjen iz tima.

Nisam igrao nekih 17 mečeva na proleće, ali je Leotar i bez mene imao dobru ekipu. Izdržali su i igrali fenomenalno, dok sa ja nekih 4-5 kola pred kraj dobio dozvolu da mogu da igram i da sam ustvari imao samo upalu pluća i da nije bilo veze sa tuberkolozom. Posle sam i u Zvezdi prošao preglede i nije bilo nikakvih problema. Sad ostaje ta sumnja da li je bilo namešteno ili sam stvarno imao nešto. Bilo, prošlo, sve se na kraju dobro završilo. Već na prvom meču u Širokom sam dao gol, Žepčetu četiri kod kuće, posle i onaj za titulu u poslednjem kolu. Osvojili smo titulu, kup nam je malo izmakao, ali opet smo i tu igrali finale. Mislim da su navijači te godne bili ponosni na Leotar.

Bio je blizu Želje, imao potpisan predugovor sa Hajdukom, ali mu navijači nisu dali da ide u Split!

Sjajne partije u Trebinju privukle su pažnju mnogih klubova. Jeste se Purke vratio u Zvezdu tog leta, ali je malo poznato da je bio blizu prelaska u Željezničar - pogotovo da je imao i potpisan predugovor sa Hajdukom iz Splita.

Nenad Purke Stojanović

Foto: Mario Marić/Telegraf

Na kraju sezone, kada smo osvojili titulu, ja sam imao ponudu da pređem u Želju i to je možda i bila neka priča na koju sam ja hteo da pristanem, jer sam imao želju da zaigram za Željezničar. I tamo kad smo igrali stvarno su nas navijači dočekali lepo. Uvek sam preferirao Želju, bio je gospodski klub i stvarno sam uživao da igram tamo. I ja kao igrač i mi kao klub smo dobijali ovacije čak i kada smo gubili tamo. Sećam se tada da su me i sa tribina zvali: "Dođi, čekamo te!" Imam baš lepe uspomene sa Grbavice. I danas pratim rezultate i nekako mi je taj klub uvek bio pri srcu što se tiče Bosne. Poštovao sam i Osima, jako kulturan čovek i profesionalac. Uvek se javio pred utakmicu normalno, iako je bio ime i imao karijeru. Sada iskreno kažem i ovo: " Da mi nismo te godine osvojili titulu, ne bi mi bilo krivo da je osvoji Željo." Klub koji je imao neki šmek, kod navijača nikad nisam osetio neko vređanje na nacionalnoj osnovi. Ljudi su samo bodrili i navijali za svoj klub, a poštovali druge, i ja sam zbog toga sa užitkom igrao na Grbavici. Ipak, postavljalo se pitanje šta će biti sa Trebinjem. Kad je Leotar izborio Ligu šampiona, ja sam hteo da ostanem i još dole i da igram, ako već neću dobiti šansu u Zvezdi. Međutim, tu je bilo pritisaka navijača Zvezde da se vratim, klub je to učinio i ja sam ostao da se borim za mesto u svom klubu.

Upravo zbog želje navijača Zvezde da svoje dete vide u crveno-belom dresu, Purke Stojanović na leto 2003. godine nije završio u Splitu. Doduše, i navijači Hajduka su pravili tada problem zato što je u pitanju Srbin, mada je predugovor već postojao.

Igrali smo protiv Sarajeva, ja sam nastupao za Leotar, i dobili smo 3:2. Slaven Bilić i još neko s njim došli su da gledaju utakmicu, a ja sam postigao het-trik. Imao sam kontakt s njima, pričao sam. Čak smo napravili i neki predugovor. Naravno, Zvezda je bila upoznata s tim. Ali navijači subili taj fitilj za moj povratak na Marakanu. Tada se lomilo hoće li biti Željo ili Hajduk, ja sam hteo u Split i imao sam pristanak Zvezde, ali posle toga su bili neki mali problemi i sa navijačima Hajduka. Navodno nisu hteli Srbina u ekipi, a ovde su bili pritisci u principu "ako odem u Hajduk i tamo budem igrao dobro kao Zvezdino dete, zašto ovde ne dobijem šansu? Zašto ovo, zašto ono..." To su bile peckalice sa neke dve-tri strane i Zvezda je na kraju odlučila da me vrati. Da se razumemo, navijači Zvezde su pravili problem samo u tom smislu zašto kao dete kluba ne dobijem šansu, a dao sam dosta golova. A ako ćemo realno, gde god sam išao igrao sam dobro i davao golove. Non-stop pozajmice, a dovodili su se neki igrači sa strane. I onda se postavilo pitanje zašto se ne da šansa detetu iz naše škole? Na kraju je i odlučeno da se vratim, jer se Zvezda pitala za sve.

Bio je Stojanović u tom periodu blizu reprezentacije BiH, odnosno bilo je viđeno da će debitovati za Zmajeve u kvalifikacijama za odlazak na EP

Tada sam bio na spisku od 35 igrača kod Dejana Savićevića, ali kada se spisak skratio ja sam optao. Tada su igrala velika imena kao što su Kovačević i Milošević. Jesam ja igrao u Belgiji dobro, kao i u Leotaru i Zvezdu, ali se nisam nadao da ću igrati baš za našu reprezentaciju. A za BiH je postojala priča dok je selekor bio Blaž Slišković. Tada su Mulina, Kerkez i Milenković igrali za Bosnu i na njihovu inicijativu javila se ideja. Oni su se borili da se plasiraju na EP 2004. godine. Bio sam u Savezu, razgovarali smo, imao sam malo i problema što sam beogradsko dete iz Kaluđerice. Pojavile su se priče "gde će da igra za Bosnu", ali ne toliko da sam ja zbog toga odustao. Trebalo je da se nađem na spisku, da bi na kraju ispao neki drugi problem, da sada ne pričam. Taj poziv na kraju nikad nije upućen, mada sam ja predao papire za državljanstvo. Trebalo je, čini mi se, da dobijem poziv meč pre duela s Danskom kada je BiH trebala pobeda za odlazak na EP.  Imao sam volju i želju, i, naravno, prvo sam pričao sa Džajićem i Zvezdom šta oni misle o tome. Nikad ništa nisam radio na svoju ruku.

Povratak u Zvezdu, ulazio kad je najteže: "Žao mi je što nijedan derbi nisam igrao."

Željo i Hajduk su ostali zatvorena priča, postanak u Leotaru takođe više nije bio opcija, te je za Purketa ostalo samo jedno logično rešenje - da ispuni želju navijača, naravno i svoju, i da se vrati u Zvezdu.

Ja sam bio igrač koji je vraćen da igra, ali sam imao tu jaku konkurenciju. Pored Žigića i Pantelića, koji su igrali izvanredno, bio sam Zvezdin džoker. Tu su mi našli neku poziciju. Kada god je bilo frka, 0:0 ili 1:1, znao sam da ću ući. Kada vodimo 20 ili 3:0, onda su tu nekli drugi dobijali šansu. Da se razumemo, igrao sam ja dosta utakmica i od prvog minuta, kada su kartoni u pitanju ili kada je neko povređen, ali uglavnom sam bio taj džoker. Tako se i namestilo. Kada god sam ulazio u finišu, postizao sam golove u finišu. Navikao sam tako i Muslina i publiku, bez obzira što su mnogi želeli da me vide u startnoj postavi - rekao je Stojanović i dodao:

Ne mogu sad da kažem da mi nije bilo krivo što sam manje igrao. Svakom je krivo kad ne igra, ali ja sam stvarno i bez foliranja nastupao za Zvezdu iz srca. Nije bilo bitno, ali jeste krivo. Igraš protiv PSV-a, 50.000 ljudi, sišao bi onaj sa tribine da igra, a ne ja koji sam tu. Ali nisu mogli svi da igraju, moglo je samo 11. Poštovao sam Žigića i Pantelića, stvarno su bili dobri i ja sam znao gde mi je mesto. Opet kažem, daleko od toga da nisam dobijao šanse da igram i otpočetka, ali sam više koristio kad uđem. Jedina žal mi je što nijedan derbi nisam odigrao, a pet puta sam sedeo na klupi. Ni minut nisam ušao, a ceo život sam sanjao da igram derbi. Jednostavno se tako namestilo da smo mi sve te derbije vodili ili nam je odgovarao bod. A kada je takav rezultat bio, ja nisam imao potrebe da ulazim i prelomim. Uglavnom sam ulazio kad je Zvezdi trebao gol. Eto, danas gledam koliko debitanata u derbiju ima, odigraju za Zvezdu sedam utakmica i od toga budu dva derbija na primer. Ali, tako onaj odozgo nije hteo i šta da radim. Makar tri minuta da sam ušao... Ali ne žalim ni za čim, iskoristio sam svoju šansu i kasnije otišao u inostranstvo.

Nastavio je Purke da pričao o Zvezdi, iz glasa mu je izbijala ljubav koju i dalje oseća prema najtrofejnijem srpskom klubu.

I danas kada me ljudi sretnu, kažu da je grehota što nisam bio u nekoj kasnijoj Zvezdi, da nisam imao sreće i da je trebalo da igram više. I to nisu govorili samo Zvezdini navijači, i u Belgiji sam bio omiljen igrač Genka u kom sam dobio zlatnu kopačku od domaćih navijača kao omiljeni fudbaler. Nisam znao da se foliram. Uđem pet minuta, meni je to kao da igram 90. Nisam bio ljut što ne igram, već sam imao taj nek pozitivan inat koji dobijem za tih pet minuta. Hoću i tu da dokažem. Videli ste i pre nekoliko dana u dresu Hajduka, kada sam ušao u igru u Kupu. I tih 10 minuta sam hteo da ispoštujem, iako imam preko 40 godina. Zvezdu sam opet istinski voleo. Meni je minut bio sve, jer sam igrao za grb i klub - poručio je Stojanović. te otklrio zanimljiv detalj prilikom potpisa prvog ugovora sa crveno-belima:https://www.youtube.com/embed/8R_rGl1GA7I?showinfo=0&rel=0&hd=1&feature=player_detailpage

Evo jedna anegdota, ja sam potpisao ugovor sa Zvezdom na četiri godine, došao kući i rekao ocu, on me pitao za finansije, a ja kažem da nemam pojma. To je živa istina, potpisao sam ugovor da nijednom nisam pogledao koja je cifra bila u pitanju. To me nije ni zanimalo, već samo Zvezdin grb i da igram na Marakani. Nas četiri-pet smo tada igrali za neku cifru van pameti, bukvalno za kikiriki što kažu. Ali, opet kažem, ja sam voleo Zvezdu. I tih pet ili 10 minuta koje sam dobijao za mene su bili nešto veliko. Verovatno su navijači to prepoznali i videli da sam ostavljao srce i ginuo za dres, a ne za svoj interes. Zato su me voleli i poštovali i mislim da sam im ja te godine vratio na pravi način. Da me ne razumete pogrešno, jesu Žigić i Pantelić davali po 20-30 golova, ali su moji svi bili za bod ili pobedu u finišu. Onda sam i asistirao, sećam se da sam Peroviću protiv Obilića namestio za 1:0. dao sam Stojkoviću protiv Zemuna u 90 i nekom, u Čačku takođe u nadoknadi...

Osvojo je Purke duplu krunu te sezone, a jedna od utakmica po kojoj će ga mnogi pamtiti jeste  i duel u Smederevu gde je Zvezda protiv Sartida slavila sa 5:3. Zanimljivo, tada je "zapao za oko" Genku.

Dobili smo 5:3, osvojili smo duplu krunu i malo su se izmešale karte. Dosta igrača nije igralo, a ja sam tu utakmicu stvarno odlično odigrao. Namestio sam dva gola i dao tri, te sam u Žurnalu dobio ocenu 10. Tad su me videli ljudi iz Belgije koji su došli da gledaju nekog drugog. Da li Orahovca ili Krivokapića, ne sećam se sada. Međutim, snimili su mene. Još sam ja bio specifičan zbog duge kose i otišao sam u Belgiju.

Doduše, ne odmah - već na polusezoni. I to posle najturbulentije jeseni u skorijoj istoriji, kada je Zvezda ispala od PSV-a i Zenita u Evropi i ostala bez Dragana Džajića koji se povukao iz kluba.

Nismo imali sreće. Mi smo se te godine nadali da ćemo izvući PSV, nekako su oni bili najlakši rival. Otišao je Kežman i dosta igrača, ali kad pogledaš ko im je sve igrao... Bizli, Van Bomel, Park, Venegor... paklena ekipa. Mi smo se posle 3:2 na Marakani nadali da možemo da prođemo. Međutim, Žigić se povredio dan pre utakmice, imali su penal, mi ostanemo sa igračem manje, sve se nekako namestilo protiv nas. Ali da budem iskren, da smo igrali još 10 puta svih 10 puta bi isto bilo. Dobili su nas sa pola gasa. I na Marakani su nas malo potcenili, dok je nas nosila publika i atmosfera koju ću pamtiti ceo život. Kada sam ušao u igru, kao da sam imao četiri noge -  a ne dve. Posle nas je to malo i ubilo, još se desilo da smo izgubili od Borca iz Čačka. Onda smo otišli u Rusiju, kao Zenit nije ništa, a tamo Aršavin i Keržakov. Pregazili su nas ljudi za pola sata. Zatim je sve to krenulo sa Džajićem, Ljupkom Petrovićem, navijačima...nekako se sve sastavilo u 20 dana.

Kupio navijače Genka po dolasku u Belgiju, putovanja u Rusiji ga izlomila

Nenad Purke Stojanović

Foto: Mario Marić/Telegraf

Januara 2005. godine Stojanović je zadužio dres Genka i odmah pobrao simpatije navijača, ali i svih ostalih u klubu.

Prve godine mi je bilo super. Iskreno, ni ja nisam znao šta me čeka. Ovom prilikom moram da se zahvalim i Lovreu i Jestroviću koji su tada igrali za Anderleht, kao i Zvonku Milojeviću, koji su me vrhunski dočekali u Belgiji. Odmah su mi se javili: "Mali, šta god ti treba, zovi. Ovo ti je broj." Bez obzira što su igrali za Lokeren i Anderleht... Čak smo i prvi meč igrali protiv Anderlehta, osmina finala Kupa, bukvalno posle pet dana. Nisam očekivao da ću odmah da igram. Došao sam u klub gde su bili Vesli Sonk, Engelar, Bešlija, klinci su bili de Brujne i Kurtoa. Nigerijac Oliseh je bio u odbrani... I trener me stavio prvu utakmicu odmah da igram i ja dam i namestim gol protiv Anderlehta i izbacimo ih iz Kupa. Zatim Beršot, Muskron... prvih šest kola ja sam već dao šest golova, i to sve desnom nogom - što je za anegdotu. Posle su na konferenciji bili komentari da su doveli pogrešnog igrača. Pričali su u šali "nama treba izraziti levonog, a dečko daje desnom." Navijači su me odmah zavoleli. E, posle te druge godine došlo je do smene, stigao je trener koji je preferirao domaće igrače i nije voleo strance. Sklonio je i mene i Bešliju i Engelara, Oliseha... A mi Srbi smo poznati da ne znamo da prećutimo i ja sam se malo pobunio. Došlo je do konlfikta i bilo je tako kao je bilo. Šta da se radi - priseća se Stojanović koji je potom otišao u Brisel:

Tamo sam bio kratko, samo da igram, ali mi je odmah ispao novi ugovor u Luč Energiju preko Slavoljuba Muslina. Klub je tada igrao prvu ligu Rusije, finansijska ponuda je bila dobra, trebalo je svi da zaradimo. I Genk i Brisel i ja. Mada, možda sam pogrešio što sam tamo otišao jer je to bila ekipa za opstanak, a ja sam uvek igrao za timove koji su jurili vrh ili titulu. Meni je to odgovaralo i nisam se tamo nešto proslavio.

Ono što je obeležilo taj period u Luč Energiji jesu teška putovanja koja je klub imao iz Vladivostoka u ostale delove države.

Bilo je jako teško. Prvu sezonu smo igrali jednu utakmkicu kod kuće, pa na strani, pa kod kuće, pa opet na strani. Bukvalno je vremenska razlika bila devet sati. Putovalo se 1o sati samo iz Moskve do Vladivostoka, kreneš u 12 popodne i stigneš u 12 popodne. Zameniš dan za noć, sve se poremetilo, i za organizam i sve. Te prve godine smo ne znam kako ostali u ligi, a posle smo druge sezone dobili od Saveza dozvolu da igramo mesec dana kući, a onda mesec dana na strani. Onda smo živeli mesec u Vladivostoku, mesec u Moskvi. Tada je bilo dosta lakše i uspeli smo opet da ostanemo u ligi. Međutim, ja sam odlučio da raskinem ugovor. Za trenera je došao Hrvat Vulić koji je hteo da dovede svoja dva-tri igrača iz Hrvatske. Razišli smo se sporazumno i ja sam se vratio u Vojvodinu.

Odlazak u Vojvodinu je sasvim slučajno ispao. Mene je pokojni Bata Butorović zvao odmah, hteo je da dovede mene i Mrđu i napravi ekipu koja će da proba da pomrsi račune Zvezdi i Partizanu. I te godine je Voša imala ozbiljnu ekipu, a titulu nismo osvojili iz nekih drugih razloga. Branio je Brkić, igrali su Mijatović, Lovrić, Mario Đurovski, kapiten Popović, Žarko Lazetić, Tadić, Mrđa, ja, Aleksić, Kizito, Stošić na desnom beku...Te godine smo čak i drugi bili. Partizan nas je dobio u Novom Sadu uz dva poništena gola Mrđe.

Bio blizu povratka u Zvezdu, zvali ga i navijači, ali nije hteo da ispuni Zemanov uslov

Otkrio je Purke da je malo falilo da se iz Rusije vrati u Zvezdu, ali da je sve "upropastio" tadašnji trener Zdenjek Zeman.

Nenad Purke Stojanović

Purke u dresu Vojvodine Foto: MN Press

Imao sam i tu kombinaciju da se vratim u Zvezdu, pokojni sportski direktor Bunjevčević me je zvao. Bio sam i na razgovorima. Trener je bio Zeman koji je hteo da ja dođem na probu 10-15 dana. Da me on vidi. Ja to sebi nisam hteo da dozvolim. Zvezdino dete, ceo život sam bio Zvezdin, dao značajan doprinos u osvajanju duple krune i sada treba da idem na probu. Nije sporno da li sam ja imao kilažu, tu se sve reši za 20 dana, ali kvalitet je tu, nije sporan. Objašnjavali su oni njemu da sam ja Zvezdino dete, ali je Zeman insistirao na probi. Ja nisam pristao, to je Bata iskoristio i ponudio mi dobar ugovor. Čak su me i Delije zvale, "daj, dođi, tu si." Međutim, nisam hteo da pristanem da u svoj klub dolazim na probu. Mislim da nisam pogrešio. Igrao sam dobro, atmosfera je bila porodična. Možda sam imao malo više povreda na početku, čini se da me je stigla Rusija i ta putovanja, teške utakmice i veštačke trave.

Polse epizode u Vojvodini, Stojanović je završio u Javoru pre nego što se vratio u Leotar - klub koji ga je i vinuo!

Bio sam u dobrim odnosima sa Lišaninom i Ćurčićem, tadašnjim trenerom Javora. U Vojvodini su već hteli da očiste igrače, pravili su mlađu ekipu. Otišlo je nas dosta igrača, Javor je prvi zvao i ja sam otišao tamo na pozajmicu. Te godine je Javor imao najveću ekipu u Evropi što se tiče visine. Svi su bili 1.90 i preko. Mada je i Javor bila ekipa koja nije za mene. Čuvao se gol, sve je išlo na tuču, prekidi, visina, 0:0, eventualno 1:0. Ali mi nije odgovaralo da jurim štopere celu sezonu. Opet, to je bilo taktički, branili smo se i išli na ono "Ljujaj Javore." Prekid, korner i završena priča. U principu mi nije bilo loše. U Leotaru sam opet pokušao da se vratim u staru formu. Nije bio onaj Leotar, ali smo mi možda čak i prvi bili na polusezoni. A ja sam samo i igrao polusezonu, pa se vratio kući zbog porodice - poručio je Stojanović koji je potom otišao u Pljevlja:

I tamo sam igrao dobro, izbegla nam je dupla kruna u pretposlednjem i poslednjem kolu. Atmosfera je bila dobra, teren takođe. Došao sam da zamenim Pecu Ranđelovića koji je u Rudaru pre toga dao 30 i nešto golova. Igrao sam odlično, dao sam preko 20 golova. Imali smo i odličnu ekipu za tu ekipu. Lepo mi je bilo dole.

Nenad Purke Stojanović

Purke na klupi Žarkova Foto: MN Press

Možda i neočekivano, ali Purke je u smiraj one ozbiljnije karijere dobio još jedan poziv u inostranstvo - u Azrebejdžan.

U Azerbejdžan nisam ni planirao da idem. Bio sam u Lovćenu, pa sam se drugi put vratio u Pljevlja da probam da pomognem da se prođe barem jedno kolo Evrope. I desilo se da smo kod kuće dobili 1:0, a tamo sam u 90. dao gol za 1:1. Prošli smo dalje, ispali od Slaska i desilo se da mi je Gluščević namestio ugovor u Azerbejdžanu. Hteli su da dovedu neko ime, a tada je u Simurgu bio i Mario Božić kog je Zvezda ranije htela da dovede iz Slovana iz Bratislave. dobio sam fin ugovor u 33. godini, otišao sam, odigrao godinu dana, vratio se i već mi je bilo oko 35. godina.

- Posle sam nastupao za Brodarac i IMT gde mi je bilo baš lepo. Trener je bio sadašnji šef stručnog štaba Radnika Dušan Đorđević. Igrali smo Srpsku ligu, a ja sam posle toga krenuo da razmišljam da je dosta više. Počeo sam da igram futsal u Bečeju odakle mi je i žena, imali su ozbiljan klub. Batalio sam veliki fudbal, ali na neki nagovor, iako pet godina nisam igrao, odem u Leštane. Rekoh sebi: "Šta mi fali još malo da igram." Tamo sam igrao za svoje prijatelje, da bih otišao u Jedinstvo iz Stare Pazove. Jurio se plasman u viši rang, trebalo je da uđemo, ali smo imali problem Kabela koji je ušao. Bio sam pre toga i u Žarkovu, dok su Kaluđerica i Hajduk sada za svoju dušu i baš mi prija.

"Volim fudbal i uživam u njemu, osim što i dalje igram radim kao trener u školi fudbala"

Na pitanje do kada se vidi na terenu, Stojanović je iskreno poručio:

Ja svake godine sebi kažem da neću više, ali uživam i volim fudbal. Nije mi teško ni da treniram svaki dan pored školice koju vodim. Nemam neki pritisak da moram da igram, čak i ne moram da sam na terenu, mada sada u Hajduku igram standardno jer jurimo viši rang. Nije problem da se sedi ni na klupi. Kao i ranije, srećan sam i kada dobijem pet minuta. Volim to, uživam. E, sad, da li to neko razume ili ne... Dosta ljudi mi kaže: "Brate, 42 godine imaš. Dokle više da skidaš kopačke? Odakle ti volja i želja?" A ja pored ovoga igram i termine sa roditeljima u školici fudbala, imam i druge neke termine 2-3 puta nedeljno, čak igram i za Ligu veterana i veterane Zvezde koji me zovu kada idu negde. Družim se sa velikim imenima kao što su Šestić, Borovnica, karasi, Pižon, Rajevac, Vanić, Marković, Zorić... da ne nabrajam sada sve. U fudbalu sam non-stop, 24 sata.

Nenad Purke Stojanović

Purke i sa 42. godine nosi kapitensku traku Foto: Mario Marić/Telegraf

Pored toga što gazi po terenu u 42. godini, Purke Stojanović je istovremeno i trener mlađih kategorija i priznaje da je to posao u kom i te kako uživa.

Radim u školici fudbala "Bubamara" koju inače drže Dragan Perić i Miloš Stojčev, aktivni član Voždovca. Već tri godine radim sa decom, tim mlađim uzrastima, i pokušavam da prenesem znanje i iskustvo koje sam ja kroz karijeru prošao i te neke stvari koje sam naučio kao igrač od mnogo većih imena i trenera koji su meni bili. Za sada sam stvarno zadovoljan, deca slušaju, imamo i lepe uspehe i sve ide kako treba - rekao je Stojanović koji, doduše, priznaje da je danas dosta drugačije u mlađim kategorijama nego kada je on počinjao:

Velika je razlika zato što je sada takvo vreme da imamo telefone, tablete, televizore sa mnogo kanala... Sve je dostupno i teško je danas decu isterati iz kuće, dok nas ranije nisi mogao da uteraš u kuću. Vezani su za te telefone. Mi se trudimo, imamo dobru školicu sa 150-160 dečaka gde 70 odsto dolaze deca koja vole fudbal i imaju želju da treniraju. Ne propuštaju nijedna trening i utakmice. Dosta nam je olakšano da radimo. Naravno, ima tu i dece koje roditelji dovode da bih ih sklonili od tih nekih stvari. Ne zanima ih fudbalska budućnost, ali mi u principu i radimo na tome da decu što više sklanjamo od tog modernog doba i tehnike. Zato je razlika velika, a da ne kažem da su deca sada malo i razmaženija. Ali u principu sam zadovoljan sa ovom decom koju imamo, mada nam svaki dan dolaze i novi. Mi u školici imamo tri-četiri trenera koji su imali karijeru i znači to i roditeljima dosta.

Realan je bio Stojanović i kada smo ga, za kraj, upitali da li sebe u budućnosti vidi kao trenera Zvezde, da bi kroz njegove reči otkrili da su mu i ćerke i sin u međuvremenu zadužili crveno-belu opremu.

Ne, mislim da je to daleko. Ali, nikad se ne zna. Nisam ni pucao na to da budem neki trener. Čak ni licencu nisam završio. Trenutno igram dok me zdravlje služi, a za sada me služi dobro. Licencu ću završiti pre ili kasnije, pa ćemo videti. Ja sam bio trener i igrač u Kaluđerici, na primer. I to igrom slučaja. Ostalo upražnjeno mesto, a ja sam eto imao iskustva. Naravno, ne može to da se poredi sa nečim ozbiljnijim gde 24 sata moraš da budeš u tome. Mislim da mogu da budem trener, našao bih se, ali mi je trenutno u redu da radim sa decom.

- Nije lako ni sa njima raditi, da se razumemo, ali ja imam taj pedagoški pristup koji sam prošao u Zvezdinoj školi. Tamo su me prvo učili da budem kulturan, da poštujem svoje drugove, starije ljude, a posle toga ide fudbal i sve ostalo. E, to ja sada učim ovu decu. Kao i svoju koja takođe treniraju sport. Dve ćerkice mi igraju odbojku u Zvezdi, imaju 16 godina, sin ima 10 godina i igra fudbal u Zvezdi. Subotom nastupa za Zvezdu, nedeljom kod mene za Bubamaru. Ćerke su malo već ozbiljnije, tu su pri reprezentaciji. Bile su u Vizuri pet-šest godina ranije. Uglavnom smo svi u sportu i zadovoljan sam sa svih strana - rekao je Stojanović za kraj razgovora za Telegraf.Play VideoAko želite da gledate video boljeg kvaliteta, molimo vas isključite bloker reklama (Ad Blocker)1:18

(Mario Marić) Telegraf.rs