Ispovest Slavoljuba Đorđevića! O derbiju, prelasku Stojkovića iz Zvezde u Partizan, o Prosinečkom, Pižonu…

Nekadašnji štoper Crvene zvezde i doskorašnji strateg Vojvodine o nekadašnjim vremenima, ondašnjim mangupima, najtežim trenucima na Marakani, sadašnjim trenerskim principima...

Doskorašnji trener Vojvodine Slavoljub Đorđević u intervjuu za portal 24sedam napravio je retrospektivu čitave dosadašnje karijere, najranijih igračkih dana i sadašnjih trenerskih principa od kojih ne odustaje.

Disciplina je nešto što je njegov zaštitni znak otkako je počeo da se bavi ovim poslom i smatra da bez nje ne može da se uspe u ozbiljnom fudbalu.

"Jako je bitna! Rezultat na terenu je ogledalo onoga kakvi ste van terena. Ako nisi pravi onda te nema na terenu. Međutim, iskren da budem, voleo bih da vidim mangupa, nekog ko bi pokušao da dođe do cilja zaobilaznim putem, jer bi mi to govorilo i o njegovoj hrabrosti. Previše je jednostavno kad odeš na pripreme sa ekipom, kažeš "aj, sad gasimo svetlo, svi na spavanje" i vidiš da su svi u krevetu. Ispada da je najteže raditi sa decom do deset godina, jer samo su oni nestašni", rekao je Đorđević za 24sedam.

Igrači kao što je bio Đorđević smatrani su za mangupe. Takvih je u današnje vreme vrlo malo, praktično da ih i nema.

Lajkujte našu stranicu na Facebook-u

"Mangup je za mene igrač koji pre svega poštuje ekipu, saigrače, porodicu, da neko ne shvati kako su to ljudi bez kodeksa. S tim se čovek rađa. Meni se čini da ove nove generacije nisu toliko namazane, nisu snalažljivi. Mi smo mogli da izađemo i da se provodimo bez para, nije nam bio potreban mobilni da bismo se dogovorili oko izlaska. Sada je sve dostupno deci, a manje se druže. Nema ih na ulici, ne igraju fudbal ispred zgrade i sa startijima i sa mlađima od sebe i tu se gubi to "školovanje" za mangupe. Ja sećam, uzmem sendvič, hvatam bus 47 do Marakane i vozim se 45 minuta na trening. Toga više nema. Roditelji voze decu na trening, drže ih ko malo vode na dlanu i deca postaju svilena".

"SVIM IGRAČIMA KOJE SMO DOVELI U BEOGRAD BIO SAM I OTAC I MAJKA"

Kod današnjih igrača postoji potreba da da se izdvajaju izgledom. Nekada je to bilo nezamislivo.

"Ja sam odrastao u nekom normalnom vremenu kada nisi mogao ni da pomisliš da privlačiš pažnju frizurom, tetovažom... Ja sam te stvari prepisivao od starih trenera. Nije moglo da mi se desi da jedan igrač na pripreme nosi 20 evra, a drugi 1.000. Moraju svi isto! Ne može dete da ima pet pari kopački, drugi samo jedne ili da mi nose frizure sa kikicama, čiroki, kosice negde ima-negde nema... Ja sam to od prvog dana postavio kao pravilo, jer sećam se kako je nas držao moj prvi trener Steva Ostojić. On nas je i upisivao u školu i išao da gleda ocene, u Zvezdi nisi mogao da treniraš ako nisu vrlo dobar, odličan. Kada sam ja selektirao kadete, svim dečacima koje smo doveli u Beograd, bukvalno sam bio i otac i majka. Tako sam i rekao njihovim roditeljima 'dajte ih meni, ja odgovaram za njih. Kad je igrač punoletan, nije me briga šta će da radi sa sobom. To je njegova privatna stvar. Ali, ako si mlađi... Iz priča sa starijima, znam da ne postoji igrač koji se posle tetoviranja nije pokajao. Nezamislivo mi je do punoletstva da mi dete dolazi sa minđušom, da je šatiran, tetoviran. Ne dam kretenske frizure! Igrači moraju da se bave svojom formom, a ne frizurama, izjavama, raznim drugim glupostima i po tom pitanju sam jako staromodan".

Jednom prilikom, dok je bio igrač, Đorđević se žalio na jednog trenera da je ekipu razbio na pripremama zahtevajući da se igra "jedan na jedan ili dva na jedan" preko celog terena…

"Pa, da ... U kojoj situaciji se dešava da u igri trčite sa protivnikom preko celog terena? Sećam se u mlađim kategorijama, dođe zima, izlazimo na stadion i stepenicama gore-dole po tribinama. Pokojni Žota Antonijevića nas povede na Zlatibor i kaže da ponesemo lopte. Kad smo došli tamo stari mangup samo okrene priču - "lopte vam neće biti potrebne, poneli smo ih onako, samo trčimo i to dva treninga dnevno". On sedi u Palisadu, pije kafu, a pre toga objasni nam putanju i podeli nas u dve smene. Tačno nam kaže pored koje kuće treba da prođemo i kod kog spomenika da skrenemo i da nam za istrčavanje na vrh treba oko 35 minuta. Tu, kaže on, dajem vam pet minuta da mi psujete sve po spisku i onda imate 25 minuta da se vratite".

Nije bilo "izvlačenja" u takvim situacijama…

"Ne pomišljajte da biste mogli da se sakrijete, jer kad dođeš do cilja, on tačno prebroji sve iz pozicije gde pije kafu. Da bi jasnije brojao, uvek smo bili podeljeni u dve grupe. Lopta je samo služila za udaranje u zid. I kad prođe sneg, nikome nisu teške noge, svi imamo kondiciju i tehniku. E, sad, te 2004. godine, pripreme kod Ljupka Petrovića za Ligu šampiona! Svi znamo ko je Ljupko! Idemo da radimo napad "2 na 1", imam protiv sebe Dragana Mladenovića i Bogavca, najbržeg igrača u timu. Mladenović proigra Bogavca, ovaj istrči sto metara, da gol i raduje se, a ja još nisam došao do centra. Onda se iznerviram, šutnem loptu preko terena, zakačim busen, povredim se, pa me još i kazni, nastane cirkus... Ali dobro... Bila takva vremena. Ja danas izbegavam suva trčanja, ali igraći opet dođu u situaciju da im je teško kao što je i meni svojevremeno bilo, samo nove tehnologije ne dozvoljavaju da igrači budu pretrenirani".

"EKIPA KOD PIŽONA VREDELA JE UKUPNO 200.000 EVRA, NIŠTA NISU OČEKIVALI OD NAS..."

Drugi Đorđevićev "mandat" u dresu Crvene zvezde bio je izuzetno težak, kako za čitav klub, tako i za njega samog.

"Bilo, ne ponovilo se. Imao sam već potpisan predugovor sa Rapidom kao što sam rekao, ali u tom momentu, Zvezda je bila na aparatima. Došao je veliki zvezdaš Vladan Lukić sa svojim timom ljudi, koji su voleli Zvezdu i imali su energiju da se bore za nju. Tu je bio i Ivan Adžić, moj prijatelj i trener iz mlađih kategorija. Dok sam čekao da Rapid reši neke administrativne probleme sa stranim fudbalerima koji su igrali do te sezone, pozove me Adžić da se vratim na isti način kao i oni - da budem tu i pomognem. Posle tog razgovora osetio sam da ja moram pomoći i njima i klubu, zbog ljubavi i zbog prijateljstva. Mislim da sam bio kapiten koji je imao najmanji ugovor u istoriji kluba. Ceo prelazni rok bio je napravljen tako da je ukupno vredeo oko 200.000 evra. Dolazili su igrači za godišnje plate od 5.000 evra, jako teška situacija, a trener Vladimir Petrović Pižon - legenda. Mi smo krenuli iz minusa, navijači ništa nisu očekivali od nas, ali bili su naš 12. i 13. igrač. Prosek po meču između 10.000 i 15.000 ljudi. Sad se naježim kad se setim tih dana. Tada su navijači dolazili i na treninge, nosili su nas. Nismo imali kvalitet, ali smo imali njihov vetar u leđa. Partizan je bio nenormalno jak, igrali su i Evropu, ali mi smo proleće dočekali sa pet bodova više od njih. Borili smo se za titutlu i izgubili je dva kola pre kraja".

Javna je tajna da je finanisjski pomagagao saigrače kojima je kasnila plata.

"Bilo je dosta toga, ali nisam radio iz interesa, niti sam žalio što sam bio u minusu. Došlo je vreme da pomognem Zvezdi koja je generacijama i generacijama igrača pomogla da se situiraju, obezbede. Bilo je mnogo klinaca koji su igrali za smešan novac, nisu mogli da poprave auto, da plate kirije, da ne pričam kada im zbog svega toga misli odlutaju, pa ih ja moram vraćati u normalu "ajde, rešiće se problem, daj danas da izguramo" i tako u krug. Jedno je sad pričati o tim danima, a mnogo drugačije prolaziti kroz to, bilo je mnogo teško. Osvojili smo kup, titulu izgubili na kraju i onda kao vrhunac svega odemo u Ameriku na turnir i osvojimo ga pored Legije, Čikaga i PSŽ. Od tada ponavljam da je u Zvezdi najbolja atmosfera među igračima kada nema para. Odemo zajedno u grad, na ručak, svi za stolom, 20 igrača, pravo drugarstvo".

I onda se dogodi veliki kiks u derbiju sa Partizanom…

"Ako ste pomislili da sam se pokajao što sam došao, da sam rekao "e, budalo, pa što uradi to sebi", niste u pravu. Uvek sam govorio - "ako sam grešan za nešto, mislim da sam tim kiksom okajao svoje grehe". Zvezdino sam dete. iz generacije koja je dala klubu četiri kapitena - Dišljenkovića, Vidića, Piksija Kovačevića i mene. Osvojili smo toliko trofeja, ali ... Ja sam pred taj derbi imao ozbiljan zdravstveni problem. Derbi je zbog situacije oko prelaska Vladimira Stojkovića u Partizan trebalo da se odloži iz bezbedonosnih razloga. Četiri dana sam ležao u krevetu, a u utorak su nam rekli da se derbi neće ni igrati. U sredu se donosi odluka da se derbi ipak igra, a ja se nisam do četvrtka pojavljivao na stadionu zbog visoke temperature. Danas kao trener čim vidim da je igrač bolestan, za mene je to kraj - ideš kući! Ali tada još neko od štopera imao je problem, nismo mogli da sastavimo tim i ja sa vitaminskim injekcijama pred meč obećam da ću igrati. Ne želim da pravdam sebe. Oduvek sam utakmice sa Partizanom igrao dobro, jer voleo sam zapaljivu atmosferu, tuču, kada su svi oko mene nervozni. Ovaj je ipak bio poseban, jer dolazim bez dana treninga, iscrpljen i igram u jedan sat popodne".

Šta je konkretno drugačije?

"Uh, mnogo toga. Derbi je sedam dana pre utakmice i sedam dana posle. Pre meča dolaze navijači na treninge, podiže se temperatura, idemo noć uoči utakmice da vidimo kako se priprema koreografija, pričamo između sebe i raste adrenalin u krvi. Sad se budiš u devet, doručkuješ u 10 i u jedan si već na centru terena. Druga čudna stvar je problem sa Stojkovićem, gori stadion. Pogrešio sam odmah na startu utakmice, mislim 2-3. minut. Sad kažem svojim igračima - kad pogrešite odmah na početku, to je pokazatelj vaše psihološke pripreme. Derbi se igra jednostavno. Prvih 10-15 minuta nema fudbala. Što dalje od gola i tuča. Ali moja priprema je bila loša. Ostao sam do kraja na terenu i žarko sam želeo da ne izgubimo, ali to je bila božija volja. Ja sam razumeo revolt ljudi, normalno je da te psuju, vređaju, ali ta borba koju vodiš sa sobom... U meni se sve slomilo! Ceo život sam u Zvezdi, ceo život sam radio za te utakmice. Pike, recimo, dao toliko autogolova u Barseloni, nikom ništa, ali ovo je Zvezda. Veliko iskušenje, borba sa samim sobom, u jednom momentu sam mislio da ostavim fudbal".

Posle toga su se lomila koplja u daljoj karijeri tada iskusnog defanzivca.

"Posle derbija nisam trenirao još četiri dana zbog temperature, a kad sam se vratio povredim odmah zadnju ložu. Nakupi mi se toliko toga i od derbija i od bolesti, povrede, iskidam zadnju ložu da nisam mogao ni da hodam... U međuvremenu za trenera dođe Robert Prosinečki, legenda i moj veliki prijatelj. Obavili smo jedan razgovor i rekao sam mu da na mene ne računa. Idem na pripreme, i ako ne nađem novi klub ostaću u fudbalu, nisam još znao šta. Svima sam to rekao u klubu i onda život priredi još jedan obrt baš kada sam već počeo da razmišljam šta ću dalje u 30. godini. Dobijem poziv iz Uzbekistana zajedno sa Milošem Trifunovićem, od trenera sa kojim sam igrao tri meseca u Alaniji. Mislim da su mi u Budjonkoru bile dve najbolje igračke godine", rekao je između ostalog Đorđević