Intervju sa Zvezdinim napadačem koji je igrao po CELOM SVETU!

Magelan srpskog fudbala nam je ispričao svoje zanimljivo puteštvije od Lovćenca preko Beograda, Kine, Španije, Novog Sada, Kipra, Švajcarske, Australije, Katara, Litvanije, Tajlanda, Novog Zelanda, Slovenije, Indije, Hrvatske i Letonije do povratka na Banjicu

U poslednjim danima prošle godine nas je napustio naš divni putopisac Slobodan Mićić. Dugogodišnji autor emisije Svet na dlanu je bio čovek kojem su mnogi Srbi zavideli i još više ga voleli jer im je omogućio da makar preko TV ekrana upoznaju svet. Mićić je poput Magelana obilazio planetu i hedonističkim opisima nam pružao ugođaj da se, umesto u dnevnoj sobi, nalazimo na svim tim zanimljivim destinacijama sa njim.

Mesec dana kasnije se u Srbiju vratio naš najpoznatiji fudbalski putnik – Andrija Kaluđerović. Nekada velika nada srpskog fudbala i momak zbog kojeg su zvezdaši skakali od sreće kada je došao na Marakanu. Njegova karijera se nije razvila kao što se najavljivalo, iako je reč o jednom od najboljih strelaca u istoriji srpske Superlige. Tačnije, drugom iza Ognjena Mudrinskog koji mu beži dva gola.

Možda nije u karijeri uradio koliko se očekivalo, ali je zato postao fudbalski globtroter i dobio neke životne privilegije kakve se običnom Srbinu ne mogu ukazati za „100 života“. U tome nas je Andrija podsetio na Mićića, pa smo rešili da ga posetimo i da nam ispriča svoj svet na dlanu iz fudbalske perspektive.

Momak iz Lovćenca je danas muž sa decenijskim ugovorom sa Milicom i otac trojice sinova. Ima skoro isti onaj dečački osmeh i facu kao kada su mu bile 22. Kao da ne stari. S tim što krštenica kaže da ima 32 godine i da je ostalo vremena za još nekoliko epizoda u karijeri.

Otkako je počeo da trenira fudbal u AIK-u iz Bačke Topole, Andrija Kaluđerović je igrao za 22 različita kluba! U čak 14 različitih zemalja. Na tri kontinenta. Naputovao se da mu i pokojni Sloba Mićić pozavidi...

Sada je opet u Radu. Jedinom klubu za koji je igrao više od jednog mandata. A sudbina je udesila da mu jedan od trenera u Radu bude čovek koji jedini može za sebe da kaže da je veći fudbalski putnik od Andrije – čuveni Miodrag „Burek“ Anđelković. Guglajte, pa se uverite...

Ali, da krenemo od Andrijinog povratka.

Otkud ti u Srbiji? Mi u redakciji smo uvek spremni za tebe u prelaznim rokovima i ne bi nas iznenadilo da naiđemo na vest da si potpisao u Americi, Africi...
„Imao sam i ponudu iz Južne Afrike prošlog leta. Klub je Bidvest Vits iz Johanezburga. Čak sam i bio tamo, mogao da potpišem ugovor, ali ipak nisam hteo iz bezbednosnih razloga. Video sam kako to izgleda, ali nisam želeo da porodicu vodim tamo“, počinje priču Andrija Kaluđerović.

Znači nigde ne ideš bez porodice?!
„Jako sam vezan za njih. Skoro nikad se nismo odvajali i mnogo mi je teško kada nismo zajedno. Nije dolazilo u obzir da idu sa mnom u Južnu Afriku, a nisam mogao ni da budem tamo bez njih. A kada već pominjete Ameriku, mogao sam i tamo da završim. Imao sam ponude pre dve godine. Ne iz ove prve MLS lige, nego iz one druge USLC. Otava i Oklahoma su me zvali, ali nisu bile finansijski dobre ponude“.

Pomalo si pao u zaborav javnosti u poslednje vreme.
„Iza mene je verovatno najgori period u karijeri. Za godinu dana sam igrao u tri zemlje. U leto 2018. sam potpisao na dve godine za Olimpiju iz Ljubljane, ali je ubrzo došao trener Ilija Stolica i odlučio, iz nepoznatih razloga, da ne računa na mene. Na dva poluvremena u prijateljskim utakmicama sam dao tri gola, ali Stolica je doveo dvojicu svojih igrača za sobom i precrtao me. Inače, tamo važi pravilo o tri stranca. Bilo mi je čudno da me otpišu bez pružene šanse, pa sam posle dva meseca otišao. Nisam mogao da verujem da je klub takvog imena tako neozbiljan. Prihvatio sam ponudu iz indijske Superlige od Delhi Dajnamosa“.

Indija je egzotika čak i za tvoju karijeru.
„Za igrače od preko 30 godina je izvanredna liga. Dobri ugovori, ’plate u dan’, sve na račun u državi iz koje si, živiš u hotelu sa pet zvezdica... A možeš da zaradiš od 150.000 do 600.000 evra po sezoni. S tim što tamo sezona sa sve pripremama traje ukupno pet meseci. Indijci su jako ljubazan narod i prime te kao najrođenijeg. Čak imaju i preveliko strahopoštovanje prema strancima“.

Ali?
„Klasne razlike su nemoguće. Kad izađeš iz hotela – tuga! Žene i deca spavaju na ulicama kojima idu krave, prljavštima svugde, ljudi vrše nuždu na ulici, deca pretrčavaju autoput... A pored tog užasa su vile i hoteli sa najvećim luksuzom. Imaju čak i ski staze unutra. Najveći problem su komarci koji mogu da prenesu denga virus. Zavisi koji, ali ima ih koji zahtevaju dugačko lečenje, a ima ih i smrtonosnih. Konstantno smo bili u strahu. Stalno zuje i samo brineš da ti ne uđe i ne ujede te. Otkud znaš koji je. Nije svejedno. Stalno smo se mazali, deci sam stavljao neke bedževe jer se prodaje mnogo tih stvarčica za komarce. Uzalud je i što ih svakodnevno zaprašuju. Zato nam se nije svidelo tamo“.

A fudbal?
„Privatna liga koju je osnovao jedan od najbogatijih Indijaca. Tamošnji bogataši su napravili svako po svoj klub i tako je krenula liga. Prve godine čak nisu bili ni pod FIFA ingerencijama, ali sada jesu. Ima dobrih stranaca, ali domaći igraći su slabi. Ipak, fudbal im je nešto novo, tek su počeli...“

Slovenija, Indija, pa Hrvatska. Opet na Balkanu. Kako si završio tamo?
„Odlazak u Inter iz Zaprešića mi je možda i najveća greška u karijeri. Hteo sam da se vratim bliže kući i prijatelj mi je preporučio Inter iz Zaprešića. Došao sam da zamenim Komnena Andrića koji je otišao u Dinamo, dali su mi solidan ugovor za odvdašnje uslove, ali sam se posle šest kola posvađao sa trenerom. Za moje poimanje fudbala, to je bio neprofesionalizam. Primera radi, trener dođe pet minuta pre treninga. Posle šest kola nisam dao nijedan gol i napustio sam Inter“.

Kakva je hrvatska liga u odnosu na našu?
„Kvalitet igrača je sličan, ali oni imaju jaču ligu. Mnogo su organizovaniji, tereni su bolji, poštuju plaćanja igrača, izjednačili su status domaćih i stranaca, nema nameštenih utakmica, nameštenog suđenja, sve utakmice se prenose na televiziji... Jedino nisam bio zadovoljan stilom igre i mestom u ekipi. To je ekipa koja se bori za opstanak i igra strogu defanzivu. Dva puta sam ušao u šansu za pet utakmica“.

Sledeći izbor je bio još zanimljviji. Letonija?!
„Iz Rige me je zvao bivši trener iz Žalgirisa kod kojeg sam blistao. Došao sam pred početak sezone, nisam prošao pripreme i već druga utakmica je bila u evrokvalifikacijama protiv Olimpije. Nažalost, ispali smo u 90. minutu. Tada je trener promenio formaciju na jednog napadača i dobijao sam šansu sa klupe ili nisam ulazio. Prvi špic je bio Srbin Darko Lemajić i bio je prvi strelac lige. Dobar igrač. Ja sam bio tamo kao pozajmljen iz Intera i nisu imali previše interesa da me razigravaju. Završio sam ugovor i došao da treniram sa Radom. Uvek sam imao dobar odnos sa ljudima iz kluba, direktor Đokaj me je pitao da li želim da se vratim, ali nisam mogao da odgovorim odmah“.

Zašto?
„Čekao sam bolju ponudu, ali došle su neke slabije i odlučio sam da odradim sezonu u Radu do kraja. Imao sam loš niz u Olimpiji, Indiji, Interu i Letoniji, dao sam samo tri gola i to mi je bio najgori period u karijeri. Kada pređete 30 godina, ljudi vas gledaju samo po zadnjoj sezoni. Ako nema golova, pomisle da ste stari, povređeni, nespremni itd... To u mom slučaju nije istina i rešio sam da se vratim u Rad gde me cene i poštuju. Nije dobra situacija, ali se ne plašim. Znam dosta igrača, tu su Kasalica, Trifunović, Milošević, Perendija... Ljudi su mi govorili ’šta ćeš u Radu, oni će ispasti’, ali taj rizik je još veći motiv. Stalo mi je da odigram dobro. Mogu da dam nekoliko golova, pomognem ekipi u borbi za opstanak i onda na leto da napravim neki pravi transfer“.

Kada si prvi put odlazio iz Rada, bio je to to jedan od transfera leta u Srbiji. U Crvenu zvezdu si došao kao veliko pojačanje.
„U Zvezdi se pamte samo igrači koji su osvajali trofeje. Lični učinak se brzo zaboravi. Ja sam u odnosu na broj odigranih utakmica imao dobar golgeterski učinak. Na 55 utakmica sam dao 30 golova i po tom koeficijentu sam među 10 najboljih strelaca Zvezde otkako se igra liga Srbije. To nije loš učinak, ali je otišao u drugi plan jer nije osvojena titula. Bio sam najbolji strelac lige i davao neke ključne golove u nadoknadama vremena...“

Ipak, kao što sam reče, ne pamte vas baš navijači Zvezde.
„Ne mogu da zamerim. Navijači su nas tada stvarno voleli. Prelep period. Čini mi se da smo imali veću podršku nego ovi danas što igraju Ligu šampiona i osvajaju sve živo. Kakva god da je bila situacija u klubu, to je bilo ostvarenje dečačkog sna. Nismo imali ni jake, ni redovne ugovore, ali je bilo nezaboravno. Nažalost, imao je i Partizan odličnu ekipu i vladao je srpskim fudbalom. U svim segmentima“.

Kada već kažeš ’u svim segmentima’, da pojasnimo. Zvezda i dobar deo njenih navijača su se tada žalili da Partizan otima titule jer je bio protežiran. Da li je Partizan bio toliko fudbalski bolji?
„Ne mogu ništa da tvrdim, ali je bilo dosta priča o nekim klubovima kojima su slali igrače i koji su im bili kao filijale. Ja nikada nisam želeo da verujem u to, samo me je sport zanimao. Znam da smo u svaki derbi ulazili sa većim imperativom pobede jer su oni do tog meča uspevali da osvoje više bodova. Mi smo uvek morali da dobijemo derbi, a oni su mogli da odigraju i nerešeno. Nije isto kada u svaki derbi ulaziš sa moranjem da pobediš. Bilo je to teško doba za Zvezdu. Oni su igrali i Ligu šampiona, bili finansijski moćniji, ali što se tiče kvaliteta, mislim da smo bili ’bar-a-bar’. Ubeđen sam. Imali smo dobre igrače poput Tošića, Koromana, Kadua, Milovanovića, Vilotića, Jevtića... Stvarno nismo bili loš tim, ali nismo imali ni sreće. A navijači pamte samo šampione. Ja na svoj lični učinak mogu da budem ponosan iako mi je žao što nismo osvojili titulu“.  

Koliko god da se zvezdaši tada žalili na rivala, bilo je i do nesposobne uprave i (ne)funkcionisanja kluba. Vaše plate su bile retkost.
„Kada sam tek došao, čak je i bilo redovno. Ali kasnije smo jako retko dobijali plate. Možda neka premijica, ali plata ništa“.

Kako ste se snalazili?
„Neko od roditelja, neko je imao neku ušteđevinu, na razne načine... Ali nemojte da ispadne da su nas pare kočile. Kada igraš u Zvedi, ne razmišljaš o parama. Pogotovo kada si mlad kao što sam ja tada bio. Znaš da se za Zvezdu igra iz drugih razloga i da ćeš se finansijski obezbediti kada odeš“.

Prva zvezda Zvezde tada nije bio niko od igrača već trener Robert Prosinečki. Magnet za navijače i javnost.
„Ma on je fenomen. Gde god se pojavimo - ludnica! Prijateljska u Crnoj Gori – pun stadion. Generalka sa banjalučkim Borcem – 40.000 ljudi. Prva prvenstvena protiv Spartaka  - 35.000. Haos! To je danas nezamislivo, što je totalni apsurd. Ja to stvarno ne razumem. Da li je zvezdašima dosadno da gledaju Zvezdu kako pobeđuje?“

Kakav je Robi bio sa vama igračima?
„Bio je drugar, pričao iz duše, znao i da opsuje sebi u bradu. Simpatičan čovek. To mu je bio prvi samostalni posao, ali je pokazivao znake dobrog trenera. Verujem da je sada bolji i iskusniji. Većina igrača ga je volela. Bio je korektan koliko je mogao. Iako je imao svoje ljubimce i to je čak javno govorio. Nije krio da su mu ljubimci Mićko, Bajko, Laza, Mikić... Ali je bio korektan i prema nama koji mu nismo bili veliki miljenici i ne mogu da kažem nijednu lošu reč za njega“.

Šta si naučio od njega?
„On se više bavio veznim igračima i na nas napadače nije puno obraćao pažnju. Mi smo bili tu da realizujemo ono što oni iskreiraju. Voleo je da igra fudbal sa nama na treninzima. Nikad pre ili posle nisam imao trenera koji je voleo toliko da igra sa ekipom. A to njegovo znanje... To ne može da se nauči. Moraš da se rodiš sa tim. Pasovi unutrašnjom, potezi u ševi... Ma to je bilo strašno! A igrao je uvek u „er maks“ patikama. E zamislite onda kakvu je tehniku imao u kopačkama, kada je u patikama radio sa loptom šta je hteo“.

Je li mit ili istina da je Robijeva Zvezda igrala lep fudbal, a ova Milojevićeva ružan. Neki navijači to misle, a ti?
„Šta znam... Mi smo igrali lepo, imali posed lopte, ali smo igrali previše vertikalan fudbal. Na stranu. Nismo igrali dovoljno unapred. Uvek smo imali veliki posed, a malo šansi. Što ja kao napadač i nisam voleo. Više volim direktniji fudbal i da imam više šansi. Kod Robija je to lepo izgledalo, ali se dešavalo da igramo protiv nekog slabijeg kod kuće i da stvorimo jednu šansu. I ako je ne iskoristimo, to znači da nema pobede. A onda je uvek pucalo po nama napadačima. Svakom treneru je najlakše reći ’nismo realizovali svoje šanse’ kada nema rezultat. Ali nije ih uvek lako realizovati. I najbolji napadači promašuju“.  

Da li bi ti voleo da si igrao „ružan fudbal“ u Milojevićevoj Zvezdi?
„Ma voleo bih da igram i još „ružnije“, ali da igram Ligu šampiona i da osvajam trofeje. Kad vidim koliko golova su se nadavali napadači kod Milojevića... Tom čoveku se ne može ništa prigovoriti posle onakvih rezultata. Bilo bi sramota reći nešto ružno za Milojevićevu Zvezdu. Mi nismo imali uspeha kao ekipa, ovi danas imaju i tu je kraj svake priče“.

Vašu generaciju navijače pamte više po porazima u večitim derbijima.
„Zvezda je bila u dugačkoj seriji bez pobede protiv Partizana, tipa dve-tri godine, a do mog gola u kupu je bila i u seriji od četiri-pet derbija bez postignutog gola. Prvu utakmicu u kupu smo kod njih izgubili 0:2, a u revanšu na Marakani sam dao gol za 1:0 u 71. minutu, imao i šansu za drugi, ali je lopta prošla nekoliko milimetara pored rašlji. Zbog tog promašaja sam bio obeležen kao tragičar iako sam te sezone imao prilično dobar postotak realizovanih šansi. Posle polufinala kupa, došao je derbi za titulu u Humskoj. Sećam se da je bio Uskrs i da su naši navijači bojkotovali. Imali smo isti broj bodova, ali nama je bila potrebna pobeda zbog lošijeg međusobnog skora. Dakle, kao i uvek. Mi moramo da pobedimo za titulu“.

Po tom derbiju i tebe pamte navijači Zvezde.
„Bolje smo otvorili, Krstajić je pogodio prečku sopstvenog gola, Jevtić je imao priliku i onda se meni ukazala šansa „jedan na jedan“. Šutirao sam iskosa, Stojković je pokrio ceo gol i odbranio nogom. A Stojković je golman kojeg je jako teško savladati u situacijama jedan na jedan jer sjajno pokriva gol. Možda sam mogao da ’bocnem’, ali nikada nisam tako završavao šanse i uvek sam se trudio da gađam ugao. Ta šansa mi je obeležila karijeru u Zvezdi. Na kraju smo izgubili i sutra su krenule priče o meni kao o napadaču koji ne koristi šanse. Nisam mogao to da prihvatim jer sam imao dobar procenat realizacije. Promašio, pa promašio. Šta da radim?! Ali navijači me pamte po toj šansi".

Posle godinu i po dana si napustio Marakanu.
„Zvezdi je bio potreban novac, prodali su me u Kinu za 1.000.000 evra, a ja sam dobio sjajan ugovor. Mada, mislim da mi je to bila greška. Tada su tamo odavde išli dobri igrači koji nisu mladi ili A reprezentativci, ali nije trebalo iz Zvezde da idem u Kinu. Nije to liga za mladog i ambicioznog igrača. Teško se posle Kine pravi neki dobar transfer nazad u Evropu“.

Tu počinje tvoja odiseja po raznim državama i ligama.
„Peking je jedan od najvećih klubova tamo, u ekipi su bili Fredi Kanute i Ekvadorac Đofre Geron koji je došao kao najbolji igrač Kopa Libertadores. Trener je bio Žaime Pašeko, koji je u Portugaliji osvojio titulu sa Boavistom. Bio sam zadovoljan finansijski, ali nisam fudbalski. Vidite ovako, igranje u Zvezdi znači popularnost, navijače, non-stop si u medijima... Prija to sve. Kad odeš u Kinu, svi te zaborave. Povrh svega se desilo da ne igram. Kanute je bio prvi špic. Za 10 meseci sam odigrao 15-ak utakmica i dao dva gola. Uglavnom kao rezerva“.

A život u Kini?
„Nisam bio zadovoljan. Bio sam tamo sa ženom i malim detetom, a Pašeko nas je držao u karantinu pet dana sedmično. Bilo je premija ako ženu i dete vidim jednom ili dva puta nedeljno. Pašeko je forsirao pravilo da onaj ko ne igra za prvi tim, sutra igra za B tim sa decom. U devet ujutro. To je bila kap koja mi je prelila čašu. Dođeš iz Zvezde gde si ime, kao najveće pojačanje posle Kanutea - ugovor mi je bio najveći posle njegovog - i onda igraš u devet ujutro sa decom?! Pašeka to nije zanimalo. Posle desetak meseci, počeli su da me zovu menadžeri u razne klubove...“

I vratio si se u Evropu.
„Stigla je interesantna ponuda iz Rasing Santandera koji je posle 20 godina ispao u Segundu. Međutim, nisu bili finansijski jaki da isprate moj ugovor iz Kine. Ponudili su mi 70 odsto manji ugovor od onog u Pekingu za jednogodišnju pozajmicu. Ovi iz Pekinga nisu hteli ni da čuju... Pitao sam prevodioca da ode i da priča sa gazdom, ali čini mi se da nije ni smeo da ga pita. Gazda je bio u fazonu da sam dobro plaćen kao veliko pojačanje, da nisam dobio šansu i da ću se pokazati u budućnosti. Ali ja sam baš bio zapeo da idem u Santander“.  

Zbog toga što ti se ide u Španiju ili što ti odlazi iz Kine?
„Žarko sam želeo u Španiju jer su najbolji strelci Zvezde uvek odlazili u neke zemlje poput Španije. A ja otišao u Kinu?! Moj mozak to nije mogao da svari. Čak zbog toga nisam mnogo ni respektovao to gde sam. Ali bio sam mlad i nije mi bila ova pamet. Sad znam da uvek moraš biti gladan dokazivanja. Gde god da si. Ako ne poštuješ to gde si, teško ćeš nešto napraviti“.

Kako si uspeo da prelomiš Kineze?
„Ovo su do sad znali samo porodica i prijatelji. Ponudio sam prevodiocu pare da razgovara sa gazdom i da ga ubedi. Ako uspe u tome, ja ću odmah da mu isplatim 10.000 dolara. Kinez koji priča srpski i koji je radio u Srbiji. Kada je čuo za pare, odmah je otišao i pričao sa gazdom koji je na kraju pristao. Ali ako obećam da ću se za godinu dana vratiti u Peking“.

A pare? Rasing nije mogao da ti plati ono što imaš u Kini...
„Ma idem i ne zanima me plata. U toj pozajmici sam izgubio 300.000 evra. Ali, mlad sam bio, imao 24 godine, volim fudbal i tako me je povuklo. Potpisali smo poslednjeg dana prelaznog roka“.  

Kako izgleda kada fudbaler čeka poslednji dan prelaznog roka da promeni klub? Kolika je to nervoza?
„Ma užas! Čekaš pored kompjutera da ti pošalju mejl, gledaš na sat... Pa pregledaš ugovor, gledaš sitnice... Ali prelomio sam. Ako ne uspe, imam još godinu i po dana ugovora sa Pekingom i sigurna primanja. Makar sa te strane da bude dobro“. 

Da li bi danas uradio isto i odrekao se 300.000 evra?
„Nikad!“

Šta si očekivao u Španiji?
„Obećali su mi da Santander ima ekipu da se odmah vrati u Primeri. Mislio sam da će tu neko da me vidi iz jačih liga ako budem dobro igrao. Početak je bio kao iz bajke. Prve tri utakmice – tri gola. Počinju novine, mediji, Marka me poredi sa Žigićem i Salvom Baljestom, ma ludilo...“.

Ipak, ni u Rasingu nije bilo to što si očekivao.
„Ekipu je sklapao trener Unzue, nekadašnji Enrikeov pomoćnik u Barsi i kasnije prvi trener Selte. Ali se na početku sezone posvađao sa upravom i došao je najveći defanzivac španskog fudbala Fabri Gonzales. Pre mog dolaska na dva ili tri kola nisu dali gol, a onda sam ja dao prva tri ekipna gol. I to tako što sam u svakoj utakmici stajao 75 metara od gola. Igrali smo strogu defanzivu, ali i pored toga sam imao pet golova na prvih osam utakmica. Sledećih osam nisam dao nijedan. Imao sam ukupno možda dve šanse. Takvu defanzivu nisam u životu video, naši navijači su nam zviždali kako dekadentno smo igrali“.

A život u Španiji?
„Kao iz bajke! Stan mi je bio na 11. spratu. Sve zastakljeno, dole okean, gore planine. Hrana najbolja na svetu, porodica mi nikad tako nije uživala“.

Ali ni život ne može da bude toliko sladak kada ga fudbal zagorča.
„Na polusezoni su smenili Fabrija jer smo bili u kanalu, a ja sam otišao na odmor u Srbiju. U to vreme se menjala uprava i klub je počeo da pravi neke amaterske korake. Slučajno sam saznao da mi nisu završili vizu i zakasnio sam na pripreme. A došao je novi trener koji je doveo dvojicu svojih napadača. Jedan je Huanmi iz Malage koji je kasnije dogurao do Premijer lige i reprezentacije Španije. Imao je u ugovoru da Santander plaća penale ako ne počne utakmicu“.

Ni novi trener nije računao na tebe?
„Ja prvi strelac ekipe, a oni dovode špica za kojeg plaćaju penale ako ne igra?! Trener mi je rekao da me ne pozanje, da ne računa na mene i da nađem klub gde ću igrati. Stigla mi je ponuda Ber Ševe iz Izraela, ali Kinezi nisu hteli da me puste jer će Izrael da mi ubije cenu. Vratio sam se u Santander, nisam igrao, a rezultati su bili katastrofa. Rasing je pao u zonu ispadanja, smenili su Fabrija i došao je novi trener Hose Gaj. On me je vratio u ekipu, ali da budem tu kao treći špic sa klupe. Epilog: Rasing je ispao u treću ligu, Huanmi je počeo 19 utakmica i nije dao nijedan gol, a ja izgubio pare i fudbalski ugled. Dok sam igrao, nismo bili u zoni ispadanja, pa ne smatram sebe odgovornim za jedino ispadanje iz lige tokom karijere“.  

Makar nisi morao u treću ligu. I dalje te je čekao bogat ugovor u Pekingu.
„Vratio sam se tamo bez entuzijazma i sačekao me je novi trener - Sale Stanojević. Tada sam se ljutio na njega što nije hteo da me vrati u tim, ali kasnije sam shvatio da sam se uzalud ljutio jer trener ne određuje ko će igrati od stranaca. Oni stalno dovode nove i sveže strance koji im donose novu popularnost. Mene su precrtali i doveli nove. A samo su trojica mogla da igraju“.

Šta dalje?
„Šta ću, gde ću... Potpuno ubijen u pojam. Od Zvezde do ispadanja u treću ligu Španije. Imam neke ponude iz Rumunije, ali se zainatim da sedim tamo na tribinama i da godinu i po dana odrađujem ugovor. Kad ono, zove me moj trener iz Rada - Marko Nikolić. U Vojvodinu. Pristajem ako mi Kinezi isplate ceo ugovor ili makar 70 odsto. Otputujem u Kinu i zapretim im da ću sedeti na tribinama dok mi ugovor ne istekne. Baš sam bio rešen. Uspeli smo da dogovorimo pozajmicu tako da mi je Voša plaćala jedva 10 odsto ugovora iz Pekinga, a Kinezi sve ostalo. Shvatili su da bi možda neko i mogao da me kupi ako u Voši opet počnem da dajem golove. Tako im se isplatilo da mi plaćaju 90 odsto plate umesto celu“.

Bilo je to ono ludo leto. Vojvodina je ostala bez predsednika Butorovića, a Nikolić je sklopio ozbiljan tim i dobro krenuo u Evropi.
„Došao sam taman pred utakmice sa Bursom. Marko je napravio Drim tim za naše uslove. Branio je Delač, igrali Trajković, Vulićević, Đurić, Jagoš Vuković, Leković u odbrani, Stojan Vranješ, Alivodić, Simon Vukčević, Škuletić, Oumaru, ovi klinci Radoja, Poletanović, Gaćinović, prekomandu u prvi tim je čekao Sergej Milinković Savić... Ekipa da se smrzneš. Kunem ti se, bili smo bolji od Zvezde i Partizana za po 30 odsto. Uostalom, to smo pokazali i na utakmicama protiv njih“.

Kako si se ti snašao u ekipi?
„Za polusezonu sam dao osam golova. Dao sam gol i Zvezdi na Marakani, vodili smo ih 3:0 do 70. minuta, ma razmontirali smo ih i prošli u polufinale kupa. Kasnije je Vojvodina osvojila Kup preko Spartaka i Jagodine, ali nas malo ko pominje jer nas je većina otišla na polusezoni. A debelo smo zaslužni za trofej jer smo izbacili Zvezdu na Marakani i preskočili najtežu prepreku. Pobedili smo i Partizan, eliminisali Bursu... Samo me peče taj Šerif u plej-ofu za Ligu Evrope. Igrali smo kući 1:1, a tamo izgubili 1:2. Promašili smo gomilu prilika i baš mi je bilo teško“.  

Znamo koliko je kratko trajala ta ekipa jer klub nije uspeo da se oporavi od smrti Bate Butorovića.
„Na polusezoni sam bio prvi strelac ekipe i onda kreće raspad. Marko Nikolić je otišao u Partizan, a igrači jedan za drugim napuštali klub. Vojvodina je tada bila jako teška sredina za fudbal. Da je neko umeo da zadrži tu ekipu... Klub je prvo vodio Kežman, pa onda menadžer Zoran Pavlović. Razgovarali smo na polusezoni, Pavlović mi je rekao da želi da me zadrži, ali da smanjim ugovor. Onih 10 posto što plaćaju od mog ugovora u Pekingu?! Ma ne dolazi u obzir jer sam svakako izgubio dosta para u poslednje vreme. Mogu jedino da vam učinim pa da odem na drugu pozajmicu sa istim uslovima i da vas šest meseci rešim plaćanja pozajmice iz Pekinga“.

I onda opet u inostranstvo...
„Zvao me AEL Limasol koji u tom trenutku bio prvi na tabeli. Odlična ekipa i odmah na debiju sam dao gol. Na 12-13 utakmica sam dao pet golova i igrao dobro. Tada sam imao i tešku epizodu kada su mi spašavali život“.

Zbog?
„Dobio sam udarac u glavu, izgubio svest i pao. Vadili su mi je jezik i spasili me smrti. Bio sam celu noć u bolnici. Budim se u kopačkama i dresu, žena stoji iznad mene i ništa mi nije jasno. Kasnije sam video na snimku da me je protivnik udario čelom u slepoočnicu. Posle toga nisam mogao da igram mesec dana i vratio sam se taman u borbu za titulu“.

Konačno trofej na vidiku?
„Poslednje kolo igramo na svom terenu protiv APOEL-a za titulu. Lepo vreme, pun stadion, svi u žutom, a nama treba remi za titulu. Sve je spremno za feštu, namontirana bina na gradskom trgu, ma spektakl... Ide utakmica, ubijamo ih, ne prelaze centar, ali ne možemo da damo gol. Negde u 60. minutu padne petarda „dinamitara“ pored njihove klupe, igrač skoči i udari glavom u plafon klupe. Iscenirali su da mu je kao mnogo loše, a bila je samo mala posekotina. Počeo je da se valja i da vrišti. Ma foliranti klasični. Jedva su dočekali da prekinu utakmicu i pobegnu sa terena. Počinje većanje, čekanje i na kraju donesu odluku da se utakmica prekine“.

Verovatno ste poludeli od nervoze jer ste imali titulu u rukama?
„Odluka se čekala danima, nervoza kulja na sve strane, igračima propale karte i aranžmani za letovanje, Brazilci varniče što ne mogu kući, tuče na treninzima, ma baš loša atmosfera... U to stiže odluka da se igra za 15 dana na neutralnom terenu bez publike i od početka. Oni su pobedili 1:0 i osvojli titulu posle čega kreće raspad kluba“.

Odlasci igrača?
„Svi beže. Ali to su te nefudbalske sredine u kojima jedan rezultat sve određuje i pitanje je života ili smrti. Po meni to nije normalno. Valjda je fudbal igra u kojoj može da se pobedi i izgubi? Mora neka konstantnost da postoji ako si normalan klub“.  

Pa dobro, makar si imao još šest meseci ugovora sa Pekingom.
„Kinezi mi nude da mi pola isplate, a da pola oprostim. Kažu da će me vratiti da treniram u kampu šest meseci ako odbijem. Iza mene je korektna sezona od 15-ak golova za Vošu i AEL i dobro sam raspoložen, ne vraća mi se tamo, pa sam tako pristao da oprostim pola“.

Prvi put u karijeri si bio slobodan igrač. Kakav je izbor tada bio?
„Imao sam Spartak Trnavu, ali nisam hteo. Hrvat menadžer mi je ponudio Tun. Ugovor je bio veliki za Tun, ali mali za mene i ono što sam navikao. Tun je među najsirmomašnijima u Švajcarskoj, tamo najbolji igrači zarađuju 150.000-170.000 evra godišnje. Ipak, znam da se najbolji strelci iz Švajcarske uvek dobro prodaju, živiš u srcu Evrope, pa je delovalo obećavajuće i prihvatio sam. Prvo kolo nisam ni igrao, u drugom sam dao gol. Treće počnem sa klupe, četvrto uđem protiv Bazela i dam gol. Ja i naš špic Albanac posle četiri kola po dva gola. Trener je tek u kupu probao sa dvojicom napadača i tad sam se povredio. Doktor mi je rekao da moram na rutinsku operaciju da odstranim deo kosti iz zgloba“.  

Ne deluje kao strašna povreda?
„Ali je problematična iz drugih razloga. Potpisali smo na tri godine, ali uz uslov da moram da odigram 70 odsto mečeva ili mi plata pada za 30 odsto. Vidim da moram na operaciju i da ću propustiti neke utakmice, a špic Albanac trpa golove. Čak i da se oporavim savršeno i da odigram sve do kraja, opet neću ispuniti tih 70 odsto. Shvatio sam da moram da idem“.

A život u srcu Evrope?
„Iskreno, nisam bio srećan. Nisu mi prijali ljudi tamo. Gledaju te potcenjivački, sve kroz dinar, čak i u klubu jedva čekaju da zakasniš minut i da platiš kaznu. Komšija te prijavljuje ako si pustio vodu posle 10 sati uveče ili ako se kupaš, prijavljuje te ako si parkirao negde gde nikome ne smetaš, pa bacaš jedno smeće u jednu kesu, drugo u drugu... Albanaca koliko ti duša hoće. Vidi, ne mrzim nikoga zbog porekla, ali ne osećaš se prijatno tamo. Kap koja mi je prelila čašu: Izveo sam decu da se igraju ispred zgrade pored moje. Prilazi komšija i pita jesu li deca moja i gde živim. Kada je čuo ko smo i gde živimo, kaže mi da ne mogu tu da se igraju. Taj park je samo za decu iz te zgrade. Ja sam tu poludeo i nema šta mu nisam rekao, a on je zapisao tablice i prijavio me policiji. Tako neke stvari da ti se smuči život. Nisam mogao da verujem koliko ljudi gledaju sve materijalistički“.  

Kako si se rastao sa klubom s obzirom da imaš ugovor?
„Došla je zima i rekao sam da želim da idem. I njima je dobro jer imam velika primanja za tamošnje uslove. Ali im čudno da me pare ne zanimaju i da raskidam trogodišnji ugovor posle šest meseci. Šta znam, možda mi je i to bila greška. Odustao samo do borbe. Dobra je to liga. Ko god je tamo dobro igrao, završio je u Italiji, Nemačkoj...“

Dakle, Švajcarska je arhivirana. Šta dalje?
„Prijatelj Nikola Petković kojeg znam iz Zvezde je već igrao u Australiji i ponudio me tamošnjem menadžeru Draganu Jevtiću koji je danas nažalost pokojni. On me je preporučio Brizbejnu, a taj klub mi nije bio novost. Već sam igrao sa Pekingom protiv Brizbejna u Ligi šampiona Azije i kada sam video taj ambijent, grad i klub, maštao sam da jednog dana zaigram tamo. Dragan mi je rekao da Brizbejn traži špica, ali da im treba drugačiji tip od mene. Traže radilicu, nekoga ko će da igra presing, da trči kao pas... Ja nisam bio taj tip igrača, ali sam njemu tada rekao da ću za transfer u Brizbejn sve uraditi. Ima da se pretvorim u takvog igrača i da trčim kao lud. Samo mi završi Brizbejn! Trenirao sam sa Radom kada me je pozvao i poslao mi sliku ugovora. Nisam mogao da verujem. Budim ženu i govorim joj: Gotovo! Idemo za Australiju! Maštao sam o tome i ostvarilo mi se. Nisam uspeo na evropskom nivou, sad me baš briga i idem gde ću biti zadovoljan životom“.

Kako je počelo u Brizbejnu?
„Inače klubovi plaćaju igračima ekonomsku klasu za avion. Kada sam krenuo, tražio sam da mi daju mesto do prozora ili do prolaza jer me čeka dug let. Devojka za pultom gleda i govori: Dečko, pa ti imaš biznis klasu. Ja oduševljen, maksimalno poštovanje od početka. Baš sam bio motivisan da radim i igram. Probudio sam se posle nekih teških epizoda. Naši ljudi me čekaju na stadionu sa dresom iz Zvezde. Da ne veruješ koliko naših ima i koliko vole Zvezdu, Srbiju...“

A fudbal?
„Brizbejn je igrao Ligu šampiona Azije i udesi mi se da debitujem protiv bivšeg kluba Pekinga. Sa igračem manje ih ubijamo, ali 0:0. Kiša neka i slobodnjak za njih u 90. minutu. Lopta me pogađa u glavu, skreće i odlazi u gol. Autogol protiv Pekinga za 0:1. Užaš! Ne mogu da verujem šta mi se dešava i šta me je snašlo. Ali sve se vrati i posle mesec dana sam dao gol u Pekingu za pobedu 1:0. Iako nisam ostavio neki utisak tamo, dočekali su me sa poštovanjem i zato nisam hteo da slavim gol. Ta polusezona mi je bila najboljih šest meseci u životu. Dao sam sedam golova na 15 utakmica i igrali smo baš dobro. Nisam mogao sebe da prepoznam koliko sam trčao i koliko sam bio agresivan. Shvatio sam da niko ne može da ti lupi etiketu da si ovo ili ono. Sve od tebe zavisi“.

Ipak, napustio si i Brizbejn posle šest meseci. Zašto?
„Ugovor je bio na pola godine. Klub zadovoljan, ja zadovoljan, ostao bih tamo ceo život. Ali u Australiji imaš „sallary cap“ i nisu mogli da mi daju ugovor na više od šest meseci. Već smo počeli pregovore o novom ugovoru i baš tada se promenila uprava. Sa njom i trener. Otišli su Holanđanin Tajsen i njegov pomoćnik Hrvat Rado Vidošić. Ovaj drugi je najbolji trener sa kojim sam radio u karijeri. Kod njih smo igrali prelep fudbal, dobijali Uravu u Japanu koja je azijski Real Madrid. Došao je novi trener Džon Alojzi i odlučio je da ne zadrži nijednog igrača kojima su isticali ugovori. U Australiji nema transfera, nema teranja igrača ili raskida ugovora. Jedina šansa da se igrači menjaju je kada jednom istekne ugovor, pa da trener dovede drugog igrača na prazno mesto“.  

Kako si prihvatio odluku trenera i činjenicu da odlaziš iz Brizbejna?
„Žena je plakala kad smo pakovali stavri. Bilo je to najlepših šest meseci u karijeri. Upoznali smo nove prijatelje, lepo živeli, meni je bilo dobro fudbalski... Ali trener je odlučio da menja ekipu. Saigrači su me ispratili uz 'Well done, you deserved to stay' i to mi je mnogo značilo“.

Gde dalje?
„Šta ću, gde ću... Vratili smo se u Srbiju, zovu me menadžeri, nude neke nezanimljive ponude... I pozove me najveći iranski klub Persepolis. Otišao sam tamo na potpis, na Instagramu su me odjednom zapratile hiljade ljudi i samo šalju poruke „Come to Persepolis“. Oni imaju milionsku armiju navijača. Kada sam stigao, bio je ramazan. Nema šta da se jede u hotelu, ne smeš da piješ ništa, a ja mrtav gladan. Predsednik kasni na sastanak dva sata i ja polako kiptim od nervoze. Kada smo konačno seli na razgovor, u ugovoru mi je ponudio 35 odsto manje od onog što smo se dogovorili?! Meni već prekipelo i kažem mu da ne bih ostao ni da mi ponudi duplo više. U trenutku dok razgovaramo, stiže mi na telefon poruka za ugovor u Kataru. Klub je Al Šahanija. Uđem brzo na Vikipediju i vidim da su prva liga. Ove Irance ’ladno odbijem dok petorica nekih likova ulaze u kancelariju i drsko me pitaju šta ja to hoću i govore mi da nisam ni u Australiji imao više para. Ja im kažem da to nije njihova stvar. Već sam bio prelomio i ne bih ostao da zemlja gori. Na kraju mi ni kartu nisu platili, samo sam otišao na trošak, ali nema veze“.  

Ipak, bilo je izgleda suđeno da završiš u nekoj muslimanskoj zemlji. Prihvatio si ponudu iz Katara.
„Proguglam još malo o Al Šahaniji i vidim da su tamo Alvaro Mehija što je bio član Real Madrida, zatim Frank Đađeđe, trener je Španac Lotina i izgledalo je dobro na prvi pogled. Kada sam došao tamo, shvatio sam da su oni zapravo druga liga i da na Vikipediji pišu podaci iz prošle sezone. A tamo je velika razlika između prve i druge lige. U drugoj je skoro pa amaterizam. Imaš samo četiri profesionalna kluba, ostali su B timovi prvoligaša kojima je zabranjeno da se bore za promociju. Sezona traje kao normalna polusezona. Samo 15 utakmica. Saigrači kasne na treninge, mole se usred treninga, trenira ko kad hoće. Strašno. Inače, ta liga se nigde ’ne piše’. Ne vodi se da igraš fudbal. To niko ne prati, nigde statistike, rezultata...“

Dobro, za fudbal u Kataru si se zeznuo. A pare? Život?
„Ljudi su tamo da te Bog sačuva! Smestili su me u luksuzni hotel, dali mi neki mercedec da se smrzneš. Ugovor vrlo dobar, ali ljudi u klubu su totalni amateri. Šta god da im tražiš, oni kažu „inšalah“. U prevodu, „ako Bog da, sutra“. Ma vidi druže, Bog će možda i dati, ali treba i ti da se potrudiš malo! Valjda moraš nešto i ti da uradiš da bi ti Bog dao. Nenormalni lenjivci. Oni uglavnom ništa i ne rade. Puni su love, zaštićeni su svojim zakonima, a sve teže poslove im rade nesrećni Indijci, Nepalci za neku siću...“.  

Znači dva od tri uslova si promašio za Katar. Fudbal i život.
„Igramo generalnu probu protiv nekih Bahreinaca, čovek mi uleti i razvali mi zglob. Ma ne mogu da stanem na nogu. A ovi u klubu navalili da igram. Pijem tablete, primam injekcije, šalju me u onu njihovu „Aspire“ akademiju, ali džaba kada povreda ne može tako brzo da prođe. U sledećoj utakmici promašim nekoliko zicera i kreće maltretiranje. Hoće da mi otkažu stan i da uvale nekog drugog. Za kaznu zbog promašene šanse me šalju da treniram od devet ujutro i radim završnicu. Lotina se tu ništa ne pita, sve odluke donose klupski čelnici. Tako su i pre mene maltretirali nekog špica, pričao mi je Mehija. I onda dam šest golova na devet utakmica. Ali to je smešan nivo. Uglavnom igraš protiv mladih igrača. Mada su mi isti takvi i siagrači, pa ne možeš nikoga da rezultatski nabiješ“.

Jesu li golovi malo smirili ove u klubu?
„Oni i dalje navalili da me isele, neće vizu da mi završe za porodicu, prete da će me oterati sutra... Zeznuti su Arapi, nije svejedno. Dolazim jedno jutro na trening i oni mi daju papir da mi je u zgradi izbio požar, da moram što pre da napustim stan i da potpišem da idem u drugi smeštaj. Meni odmah sumnjivo i zovnem u zgradu da pitam. Ljudi tamo u čudu, nikakvog požara nema. Pa onda druga scena. Sedim u đakuziju sa Mehijom i dolazi neki lik iz kluba. Nosi papir da potpišem. Gledam papir, a tamo piše raskid ugovora na moju štetu?! Naružim ga, svašta mu kažem i oteram ga. Isplatite pare, pa ću da odem“.

Pa ima li tamo neki gazda kluba, neko ko se pita?
„Znaš kakvi su ti Arapi? Evo ovako. Oni ti nikad ništa neće reći u lice. Pošalju nekog ekonoma da ti nešto saopšti, a on kaže da su „rekli ljudi iz kluba“. Nikad ime, nikad konkretno ko je šta rekao i naredio. Samo ideš od jednog do drugog i prave se ludi. Ne možeš da nađeš adresu na koju da se obratiš. Doduše, ako te zavole kao tog Mehiju, super je. Ako te ne zavole, ugasio si ga. Nisam ni ja bio fudbaler po njihovom ukusu. Oni vole samo atraktivne fudbalere, driblere, žonglere, Brazilce... Špic kao da im nije zanimljiv“.  

I kako ste to rešili?
„Na polusezoni se pozdravimo, ali znam da se vraćam jer imam još šest meseci ugovora. Po dobrim finansijskim uslovima. Mi došli na aerodrom u pet ujutro, žena i deca prolaze pasošku kontrolu, ali mene zadrže. Tada saznam da svaki stranac koji se bavi bilo kojim poslom, mora da dobije neki papir od poslodavca da može da napusti zemlju. Dok to ne dobiješ, ma nema šanse da odeš iz Katara. Mogu da ti rade šta hoće. Šta ću sad, mislim se... Žena i deca otišli, ja ostao. Stres i nervoza kuljaju u meni i na krajem pristanem da mi isplate makar ono što sam igrao do tada jer su već imali nekih dugovanja i zaostalih plata. Čak su i to hteli da me zakinu, ali sam nekako uspeo da izvučem. Oprostim im pola ugovora i odem“.  

Samo šest meseci posle sreće i blagostanja u Australiji, Katar ti je opet okrenuo život i karijeru naglavačke. Kakav je bio plan za dalje?
„Vratio sam se u Srbiju i čekao ponude. Uglavnom su bile potcenjivačke i odlučio sam da ostanem u starom dobrom Radu. Hteo sam da odigram ful 15 utakmica i vratim se u formu. Uspeo sam. Igrao sam svaku utakmicu, dao šest golova i ostali smo u ligi. U to mi stigne ponuda Žalgirisa“ .

Čoveče, kako dobiješ ponudu da igraš fudbal u Litvaniji?! Kako?
„Preko menadžera“.

Stani malo, jesi li imao stalnog menadžera, ko ti je stalno nalazio te lude ponude?
„Samo u Radu na poečtku sam imao stalnog menadžera. Ranka Stojića. A kada sam bio u OFK Beogradu i Zvezdi, Terza (Zvezdan Terzić op.a.) nam je svima bio nadređeni u tom smislu. Posle isteka ugovora sa Rankom, nisam više hteo da se vezujem ni za koga. Ko mi nađe klub, sa njim sam“.  

Dobro, da se vratimo na priču. Litvanija?
„Na početku sam mislio, ma gde ću tamo. Čuj Litvanija i fudbal. Drugovi me zajebavaju da ponesem košarkašku loptu. Raspitam se malo i čujem od ljudi da je dobro organizovan klub i da je Vilnjus lep grad. I potpišem. Taman sam došao na kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Astane. Promašio sam zicer i odigrali smo 0:0. Tamo smo imali 1:1 i opet zicer za mene u 85. minutu. Izlomim štopera i opet mi Erić odbrani nogom. To nije najgore... Oni su dali gol u 93. minutu za prolaz. Šteta za Žalgiris. Dobro su organizovan klub, grad ih finansira, zna se gde ide svaki dinar i samo taj jedan evropski iskorak im je falio da pređu na nivo više“.

Ipak, nisu te doveli da uđu u Ligu šampiona nego valjda da osvajate domaće trofeje?
„Iako je krenulo loše, završilo se sezonom iz bajke. Dao sam 23 gola na 21 utakmici. Osvojili smo duplu krunu, dao sam odlučujuće golove u kupu i prvenstvenim derbijima, bio prvi strelac lige... Ma ne može bolje. To sve sam uradio za sedam meseci. Imao sam ugovor na još godinu dana, ali i klauzulu da mogu u svakom prelaznom roku da napustim klub besplatno“.  

Što bi negde išao kada ti je to bila statistički najbolja sezona u karijeri?
„Stigla mi je ponuda iz tajlandskog Porta. Duplo veća plata nego u Litvaniji. Šta ću brate, već mi 29 godina, dvoje dece, treće na putu... Sa jedne strane, u Litvaniji sam se brzo zasitio jer nije moglo bolje, a sa druge opet nije dobro da na svakih šest meseci menjam klub. Pričam sa mojima i odlučim se da prihvatim“.

Nazad u Aziju. Posle Kine i Katara – Tajland. Kako to izgleda?
„To je jedna obična džungla. Neka žena je gazdarica kluba, a trener obična marioneta. Petorica stranaca mogu biti registrovani u timu, a ona nakupuje osmoricu?! Pored mene je došao špic iz Las Palmasa. Nas dvojica smo bili najplaćeniji. I onda kreće šou. Igramo pripremne utakmice na kojima se odlučuje ko će biti registrovan za tim?! Iako imamo ugovor! Ja sam imao sreće da sam dao golove na pripremnim utakmicama i da su me registrovali. Španac koji je došao, nije registrovan jer je imao povredu sa pauzom od 20 dana. Ta gazdarica sve odlučuje. Puna je para. Roditelji su joj neki milioneri, uvoznici Zare za celu Aziju... Ne zna šta će sa sobom i parama. Igra se sa životima ljudi. Ja ne dam gol u prvom kolu, ona odmah zove menadžera da se žali. Drugo kolo dam gol i zamene me u 55. minutu. Treće kolo na klupi, ulazim u 20. minutu. I posle toga me sklone. Do leta sam ušao još jednom u igru“.  

A život?
„Živeo sam u centru Bangkoka, neka dobra zgrada, bazen, sauna, teretana... Život dobar, ali nije za porodicu. Mnogo je vruće i mnogo je velika gužva napolju. Možeš samo da šetaš po tržnim centrima. Ima i nekih čudnih običaja kao kada stave glave od svinja i papke u svlačionicu i mole se pred njima. Nije mi napamet padalo da se molim pred papcima, imam svoju veru i znam ko sam. Inače, ljudi tamo samo voze motore, pa se tako i naš Brazilac polomio sa motora. Žena mi trudna u Srbiji, ide mi se, dao gol na tri utakmice, novine pišu da sigurno idem...“  

Zašto ti se ide? Zbog žene? Zbog fudbala? Zbog para?
„Plaćaju oni sve uredno, ali ne ostaje mi se. Obećali su mi da mogu da idem ako nađem klub i da će mi isplatiti sve do tada što sam bio u klubu. Gazdarica kaže da će da skine mene sa liste i da vrati Španca, a u međuvremenu je kupila Čileanca koji je precrtan posle jedne prijateljske. Kao što rekoh, polomio nam se i Brazilac sa motora, pa neko mora i na njegovo mesto. Trener mi je na utakmici rekao da neću ulaziti i da odem na tuširanje. Ja se taman nasapunjao, kad dolazi čovek i govori da se spremim za ulazak jer je „madam tražila Kaluđerovića“. Šta ću, opet se spremim i vratim na teren. Dam gol i ona reši da mene registruje pre Čileanca. Ja molim boga da me ne registruje jer mi se ide kući“.

U tom trenutku stiže ponuda sa omiljene adrese...
„Dobio sam ponudu Velingtona sa Novog Zelanda koji igra u australijskoj ligi. A ja sam još od Brizbejna patio za Australijom. Pare su manje nego na Tajlandu, ali vredi izgubiti da dobiješ nešto drugo u kvalitetu života. Trener je naš čovek Kalezić, a preporučio me brat od pokojnog Dragana Jeftića“.

Kako ubediti gazdaricu?
„Zove me njen muž koji je ujedno direktor u klubu da dođem kući kod njih. On je dobar čovek, ali se mučenik ništa ne pita. Ja dođem do njih i ona mi kaže da sam registrovan. Odigram tri utakmice, dam dva gola i taman tada se potrefi polusezona. Znam da nema spasa ako odmah ne odem jer pauza između polusezona u kojoj se obavljaju registracije, traje samo sedam dana. A ponuda od Velingtona stoji na stolu. Ja tu složim priču gazdarici da mi je žena trudna i da je u depresiji. Moram u Srbiju i tačka. Ustvari, žena jeste trudna, ali nije u depresiji. Lagao sam malo, ali nisam imao izbora“.

A ugovor?
„Ispostavi se da mi ugovor nije lepo sklopljen, da fale detalji, da je nešto dodato i da ja moram njima da platim ako hoću da odem. Možda bih ja i mogao na sudu da to oborim, ali predugo bi to trajalo. Kažem gazdaricinom mužu da neću da se skidam na sledećoj utakmici, on se plaši nje i ne sme da joj kaže, ali joj ipak kaže na kraju. Ona se naljutila i traži mi da platim 20.000 dolara ako hoću da idem. Šta ću, nemam drugog izbora, Velington mi šalje poruku da ne mogu još mnogo da me čekaju... I pristanem. Odem u banku, dignem pare, izbrojim im, oni potpišu i kraj. Svi fudbaleri dođu na Tajland po pare, a ja platim da odem. Ma budala... Ali šta ćeš. Inače, danas je Port klub koji daje najveće ugovore na Tajlandu“, govori Andrija dok nam u telefonu pokazuje sliku ugovora na kojem piše da je platio 729.000 tajlandskih bata (20.000 dolara) da dobije zeleno svetlo za odlazak.

Da li su te povratak u australijski fudbal i život na Novom Zelandu opet motivisali da „kidaš?
„Sve je bilo super, osim rezultata. Do polusezone sam bio prvi strelac lige sa osam golova, ali ekipa zadnja na tabeli. Šta mi vredi... Onda kreće neverovatan post. Devet utakmica bez golova. Usledila je smena trenera, dao sam konačno gol tri kola pre kraja, a novi trener me nije ni uvodio zadnje dve utakmice. Igrao sam dobro, ali ekipa je bila slaba. Inače, neviđen je život na Novom Zelandu. Živeli smo na moru, klima vrhunska, deca uživala, bila u dobrim školama... Tamo pola ljudi ide boso po ulicama. Imaju para, ali ne zanima ih da to ističu garderobom, automobilima i luksuzom“.

Znači opet si se zaljubio u neku zemlju?
„Ali na kraju sezone mi je istekao ugovor. Bili smo na razgovoru i gazda nije mogao ništa da obeća dok ne dođe novi trener. Tako je to kod njih. Sve izbore pravi trener, uprava samo sprovodi. Odužila se ta potraga za trenerom, nisam mogao više da čekam i tako sam potpisao za Olimpiju. I napravio veliku grešku. Baš sam se razočarao u taj klub“.

Dobro, o tome smo pričali na početku. Zatvorili smo krug. Kada pogledaš unazad, da li ti je žao što si ovoliko menjao klubove ili ti je drago što si ovoliko proputovao?
„Kada sam jednom krenuo u tu odiseju sa pozajmicama i menjanjem klubova, kasnije mi je svaki put bilo lakše. Ali to nije dobra stvar za karijeru. Ljudi pomisle da sam menjao klubove na foru. A uglavnom sam svugde igrao i imao pristojan golgeterski učinak. Napadači su takvi. Ako ne daješ golove, hvala lepo i doviđenja. Ako si vezni ili defanzivac, možeš da se sakriješ“.

Kada se samo pogleda spisak klubova i zemalja u kojima si igrao, neko ko te ne zna bi zaključio da si samo išao i ’mlatio pare’? Međutim, ovde si nam u više navrata otkrio i da si znao da se odrekneš para koje su ti pripadale. Da li si nekada možda podvukao crtu i izračunao koliko si novca oprostio?
„Au... Mnogo bogami. Skoro svima. Počevši od OFK Beograda, Rada, preko Zvezde, Pekinga, Katara, Tajlanda... Ma u većini klubova. Mogao sam da napravim zgradu u Beogradu od tih para. Ali vodio sam se nekim drugim idealima i srcem“.

Gde bi još voleo da zaigraš u karijeri?
„Voleo bih u Ameriku. Mada, i tamo sam bio. Sa reprezentacijom Srbije. Igrao sam tri meča za Orlove. U Meksiku, Hondurasu i Japanu“.  

A koja je verovatnoća da završiš karijeru tamo gde je sve počelo? Bačka Topola je iznedrila toliko fudbalera, a tek danas ima ozbiljan klub.
„Tadić i Žigić su najpoznatiji. Ja sam treći. Odatle su i Krivokapić, Savo Pavićević... Drago mi je što je TSC izrastao u dobar klub i što se Bačka Topola fudbalski digla. Mi ranije nismo imali takve uslove. Volim taj grad, tamo sam proveo detinjstvo. Videćemo, nikad se ne zna. Ne isključujem mogućnost da završim karijeru u Bačkoj Topoli“.

Još jednu bitnu stvar ti je fudbal dao. Poznanstva i prijatelje.
„Kasalica mi je krstio decu, Šaranov mi je venačni kum, a ja sam venčao Nemanju Arsenijevića i krstio sam dete Matiji Ljujiću. Ponosan sam na ta kumstva. Svi su dobri ljudi i igrači. Nadam se da ćemo svi zajedno uživati nakon karijera“.

Ko su ti bili najbolji saigrači?
„Kanute je strašan igrač. Sa boljim igračem nisam igrao u životu. Tehnika, snaga, ma sve. A vrhunski momak. Tu je za saigrače, da udeli savet, da pomogne... Izdvojio bih i Nemca Tomasa Brojha iz Brizbejna. Strašan igrač, bio je najbolji u ligi“.

Ajde nam sastavi idealan tim. 
„Šaranov – Ivanović, Jagoš Vuković, Tošić, Kolarov – Luka Milivojević, Brojh, Matija Ljujić, Tadić, Koroman – Kanute. Ovo ti je tim za Ligu šampiona!“

Najviše ih je iz kluba koji nismo ni pomenuli, a počeo si profesionalnu karijeru tamo.
„Žao mi je zbog OFK Beograda u koji sam došao sa 14 godina. Nisu zaslužili ovo. Tamo sam prošao školu, bio sedam godina, ali nije mi krivo što tamo nisam uradio više. Najviše Rad osećam kao svoju kuću. Otkako sam se pojavio, mnogi me povezuju sa Terzom jer smo iz Lovćenca. Kažu ljudi da me gurao Terza. Eh, da me je Terza gurao, gde bi mi bio kraj... Bili smo u OFK Beogradu, ja sam krenuo drugim putem, ali smo ostali prijatelji. Rad me je kupio za 100.000 evra od OFK-e što je u tom trenutku bio veliki transfer u Srbiji. U Radu sam prodisao i krenuo da pravim karijeru. Dao sam 19 golova te sezone za Rad, trkao se sa Mrđom za titulu prvog strelca i tako sam obezbedio transfer u Zvezdu. Sada sam treći put tu, želim da dokažem da još mogu“.  

Na kraju, a možda je trebalo i na početku, greh bi bio da ne pomenemo i najvernijeg saputnika. Kako je supruga Milica izdržala sve te selidbe i putovanja?
„Moja žena je carica! Šta je sve izdržala i prihvatila... Bila je uspešna voditeljka na televiziji, mogli ste i danas da je gledate na ekranima da se nije posvetila porodici i žrtvovala svoju karijeru radi moje. To treba ceniti. Dosta ljudi kaže: ’lako je njoj, muž zarađuje’. Ali nije to baš lako. Imaš ljudi da posle svega toga ostave ženu na cedilu kada joj prođu godine za karijeru. Dala se našoj ljubavi i porodici, verovala u mene, kao i ja u nju kada sam je izabrao. Hvala joj. Istina, bilo i njoj lepo kada smo putovali. Jedino je u Indiji bila u panici zbog tih komaraca. Češala se i kad ne svrbi. Deset godina smo u braku i svašta smo videli i prošli. A jednog dana kada završim karijeru, krenućemo da proputujemo kao ljudi. Ne lošim se na automobile i luskuz, zadovoljan sam što imam zdravlja, ljubavi i što možemo da otputujemo na letovanje, zimovanje...“.

Šta misliš o svojoj karijeri kada pogledaš gde si sve bio i šta si prošao?
„Kad pogledam unazad, mogla mi je karijera biti bolja. Ali, mogla je biti i lošija. Dosta boljih igrača od mene koje znam je napravilo slabije karijere od mene. Imao sam sreću da igram sa velikim imenima. Počevši od Tadića u Bačkoj Topoli“.

Ima li još nešto da nam nisi ispričao?
„To ti je to“.

I to je stvarno to. Ako ste izdržali do kraja ovaj kilometarski intervju od 50.000 karaktera, svaka čast. Ali kod Kaluđerovića ne može kratko, jednostavno. Ako je vama bilo mnogo ovoliko slova, zamislite koliko je njemu bilo kilometara. Ustavri, ne treba da zamišljate. Hronološki smo izračunali pređenu kilometražu od grada do grada u koje je putovao samo menjajući klubove. Bez utakmica i ostalih putovanja. Računajući povratke sa pozajmica, ukupno je u karijeri samo menjajući klubove preleteo 137.754 kilometara. Primera radi, obim planete Zemlje iznosi 40.075 kilometara

Mozzartsport