Belodedić na 30. godišnjicu pada Čaušeskua: O Zvezdi, Bariju, Španiji

Tačno je 30 godina otkako je u susednoj Rumuniji pao jedan od poslednjih diktatorskih režima u Evropi. Tog 25. decembra 1989. godine na nogama je bila i cela Jugoslavija, gledajući na tv ekranima snimke revolucije u kojoj je bračni par Čaušesku oboren s vlasti, a zemlja posle toga prodisala.

Iz Beograda je snimke sa ulica Bukurešta gledao i Miodrag Belodedić. Srbin iz rumunskog Banata bio je jedna od najvećih fudbalskih zvezda u zemlji pre nego što je odlučio da prebegne u Jugoslaviju. Nije mogao više da podnese tu tiraniju koja je njegovu rodnu zemlju držala u šaci.

Na Miletovu sreću, režim nije posle toga mnogo potrajao, pa on nije platio cenu kakvu je mogao da plati… Danas, na tačno tri decenije od revolucije u Rumuniji Belodedić je dao intervju za nemački portal „11 Freunde“ u kojem je govorio i o razlozima zašto je pobegao iz domovine i svemu što se posle toga desilo, uključujući uspon na fudbalski Olimp u dresu Crvene zvezde.

Danas je tačno 30 godina od ubistva Čaušeskua. Gde ste bili tog dana?
Bio sam u Beogradu, gledao sam preko televizije snimke masovnih protesta u Bukureštu. Ostao sam bez daha. Potom sam pričao sa prijateljima u Rumuniji preko telefona, rekli su mi o brojnim ubistvima u prestonici Rumunije“.

Godinu pre toga ste prebegli iz Rumunije i tražili azil u Jugoslaviji. Kako se to desilo?


Mnogo pre toga sam odlučio i rekao sam samo svojim klupskim drugovima Georgiju Hadžiju i Gavrilu Balintu. Ja sam iz srpske manjine iz Banata i bilo je normalno da pobegnem u Jugoslaviju, u Srbiju. Presudna stvar je bila manjak slobode u Rumuniji, iako smo mi fudbaleri Steaue, vojnog kluba, imali brojne privilegije. Ali i pored toga morali smo da gutamo knedle dok smo na putovanjima gledali kako ljudi u Evropi žive, dok su naši sunarodnici morali da idu u redove za šećer“.

Želeli ste da odete u svoj voljeni klub Crvenu zvezdu, gde ste naišli najpre na zatvorena vrata, jer vas nisu prepoznali.


Navodno me nisu prepoznali kada sam prvi put došao. Bio sam sa prijateljem u klupskim prostorijama i tražio sam da se vidim sa direktorom Draganom Džajićem, ali sam bio odbijen. Imao sa sobom samo isečke novina, da potvrdim svoj identitet. Tada nije bilo gugla“.

Mogli ste u svakom trenutku da odete u Partizan, gde bi vas dočekali raširenih ruku.


U stvari, bio sam ponuđen Partizanu, ali moja je želja bila da igram za Zvezdu, za klub za koji sam navijao od malena. Ipak, moja upornost se isplatila i upoznao sam se sa Džajićem. U početku nije mogao da veruje: „Ti si Belodedić, libero Steaue?

Usledila je rampa FIFA i treninzi sa drugim timom.


Trenirao sam sa ekipom, ali nisam mogao da igram utakmice na evropskoj sceni i to je bilo frustrirajuće za mene. Dobio sam veoma unosnu ponudu Galatasaraja, obećavali su mi da ću moći tamo da igram, ali bio sam veoma sumnjičav i nisam znao da li će me tamo goniti zbog bega iz Rumunije. U to doba Čaušeskuov režim je bio veoma moćan i sveprisutan“.

Vrhunac tog perioda je bilo osvajanje Kupa šampiona 1991. godine protiv Marselja na penale, što je vama bilo drugi put da osvojite taj trofej. Da li vam se te večeri ostvario dečački san?


Kao dečak, želeo sam samo da spavam u dresu Crvene zvezde! Tada nisam smeo ni da se usudim da sanjam takve snove o osvajanju Kupa šampiona. Imao sam dovoljno sreće da budem deo takvog tima u kojem su bili Savićević, Pančev, Prosinečki, Mihajlović…

Rajmund Auman i Klaus Augentaler su dali svoj mali doprinos osvajanju tog trofeja.


Pričate o polufinalu, revanšu u Beogradu, gde je Bajern vodio 2:1 malo pred kraj i pretilo je da meč ode u produžetke. Augentaler je želeo da „očisti“ loptu u petercu, otišla je visoko, u luku, a Auman je nekako za njega nesrećno reagovao i poslao loptu u gol, a nas u finale. Fudbal često piše takve priče“.

Imali ste te večeri vrlo poseban susret sa liberom Bajerna Augentalerom.
U jednom duelu otkinuo sam mu lanac s vrata. Rekao je da je pao na travu i nešto je opsovao. A, ja sam lančić držao u ruci. Sledeći put kad smo se sreli u duelu, vratio sam mu ga. Bio je vidno iznenađen, odahnuo je“.

Još jedan libero Bajerna je koju godinu ranije „banuo“ u vašu kuću u Banatu. Kako se to dogodilo?


Kao dečak, obožavao sam Franca Bekenbauera. Rekao bih da mi je bio idol, pogotovo što sam i ja od juniorskog tima igrao na istoj poziciji. U jednom trenutku sam odlučio da napišem pismo Bajernu i da zamolim za njegov autogram. Posle nekog vremena stiglo mi je pismo iz Minhena, kući u Banat. U njemu je bio Bekenbauerov poster u obliku slagalice, koji me je mnogo obradovao. Kada sam završio slagalicu, okačio sam je na zid sobe, gde je stajala godinama. Posle finala u Bariju sam se upoznao s njim, on je bio tehnički direktor Marselja tada. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da se rukujem s mojim idolom posle svih tih godina“.

Sa Steauom ste u Sevilji 1986. godine takođe osvojili Kup šampiona, pobedom nad Barselonom na penale. Kada uporedite Steauu i Zvezdu, ko je bio bolji?


Teško je reći. Steaua se više oslanjala na timsku igru, dok je Crvena zvezda bila skup sjajnih individualaca. Pogledajte samo kakve su karijere kasnije napravili: Savićević je bio u Milanu, Jugović u Juventusu, Prosinečki u Reali i Barseloni“.

Vaša karijera posle odlaska iz Zvezde 1992. nije bila toliko uspešna.
Građanski rat je buknuo u Jugoslaviji i Dragan Džajić je rešio da nas „unovči“. Ja sam prešao u Valensiju, koju je tada vodio Gus Hidink. Igrao je sa četvoricom u liniji, što je za mene tada bila velika promena, jer sam uvek bio libero. Pored toga, tim je imao sasvim prosečne igrače u to doba. Sećam se sramotnog poraza od 7:0 od Karlsruea i Kupu UEFA. U Španiji mi nije bilo idealno na terenu, ali sam se zaljubio u zemlju i ljude. Posle sam igrao u Valjadolidu i Viljarealu, pre nego što sam otišao u Meksiko“.

U leto 1994. ste u dresu Rumunije igrali na Svetskom prvenstvu u SAD. Kako se sećate tog turnira?


Imali smo nalet optimizma u Rumuniji posle pada Čaušeskuove diktature. Disali smo slobodno. To je imalo efekat i na reprezentaciju, koja je tada, na sreću, imala zlatnu generaciju: Hadži, Popesku, Lupesku, Dumitresku… Najveće dostignuće je bilo pobeda nad Argentinom, koja je izazvala potpunu euforiju“.

Četvrtfinale sa Švedskom je, uzgred, otišlo vama na dušu.
Bili smo blizu da izbacimo Skandinavce, ali je utakmica otišla u produžetke i penale, koji su poznati kao „Ruski rulet“. Dan Petresku je promašio prvi, a Tomas Raveli je odbranio moj udarac. To je fudbal“.

Reprezentacija Rumunije je trenutno daleko od tadašnjeg nivoa. Šta je otišlo po zlu za državni tim poslednjih godina?


Mnogo toga smo prespavali, pogotovo u mlađim selekcijama. Moj prijatelj i bivši saigrač Hadži sa svojom akademijom i Vitorulom je jedini izuzetak. Drugi razlog je preterani broj prosečnih inostranih igrača koji nastupaju u rumunskim klubovima, što je kontraproduktivno za razvoj naših mladih fudbalera. Malo osveženje donela je letos mlada reprezentacija, koja je došla do polufinala Evropskog prvenstva i tu izgubila od Nemačke. Moramo da sačekamo da vidimo u šta će se ta generacija momaka razviti“, zaključio je Miodrag Belodedić.